Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

208

зичког планирања, на ко je се планирање употребе градског земљишта y крајњој линији своди, и економског планирања. Дело на које смо ce највећим делом позивали, као ни остали цитирани извори, не дају нам довол>но елемената за разматрање овог питања, али стоји чињеница да се цела установа планирања употребе градског земљишта појавила на терену правних односа и, бар на први поглед, независно од других непосредно економских облика друштвене интервенције (пореска политика, политика каматне стопе и кредита, политика пуне запослености, стварање државног сектора привреде и сл.). Извесно je, међутим, да се ова два облика друштвене интервенције налазе у међусобној тесној повезаности, јер у изменении условима материјалне производње и производних снага уопште имају заједничко порекло, те као такви на извесном стушьу свога развоја морају бити и непосредно усклађени. 111. Све ово даје нам могућност да оценимо до које се мере искуства стечена у планирању употребе земл>ишта у САД могу користити у нашој земљи. Само неколико наведених примера из наше праксе показује да проблеми планирања и регулисагьа употребе земљишта, као и усклађивања различитих делатности, нису непознати нашој привреди и праву, само што се, наравно, појављују у свим другим оквирима које одређује карактер друштвеног и економског уређења. У нашим условима, међутим, овакви проблеми још увек нису достигли онај степей који су достигли, на пример, у САД, што je свакако резултат релативно недовољно развијене материјално-производне базе друштва и характера привредне структуре становништва земље, у којој око половина становншптва још увек живи у сеоским насељима. Међутим, упоредо са све већом индустријализацијом земље, caвременим технолошким процесима производив из којих нужно проистичу извесне последице по друге делатности, као и са све већом концентрацијом становништва у градске центре, која увек прати привредни развој, овакви проблеми биће све заступљенији. Далеко шири оквири, које за решавање ових и сличних проблема пружа систем планске привреде, економско планираше, као и искуства које су на пољу физичког планирања стекле најразвијеније земље, дају нам могућност да благовремении регулисањем услова искоришћавања и употребе земљишта избегаемо проблеме у ко je су у овом погледу данао запале скоро све развијене земље. Јер, како смо напред показали (II), планирање употребе земљишта на нивоу градова има само парцијалан карактер. Пре или касније оно излази из тих оквира и везује се за планирање развоја привреде у целини, појављујућн се у облику једног специфичног економског проблема планирања регионалне структуре друштвене привреде.. Релативно опсежно излагаше појединих видова планирања употребе градског земљишта имало je управо задатак да економисте, урбанисте, унжењере, правнике и друге заинтересује за ове и сличне проблеме и да истовремено одговарајуће органе и институције упути на извесне облике међусобне сарадње, за коју се данас не би могло рећи да постоји у довољној мери. Могућности и простор за овакву сарадњу далеко су веће ако се она успостави благовремено него ако до ње дође онда када добије карактер непосредног императива.

Александар Вацић