Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

213

ничког затвора. Чл. 79ђ.,ст. 4, КЗ који регулише ово питање упућује на сходну примену чл. 57 КЗ у погледу опозивавьа условног отпуста, a овај пропис одређује да се у случају опозивања условног отпуста нова јединствена казна одређује применом чл. 46 КЗ, при чему се казна изречена за раније кривично дело сматра као већ утврђена. То би у конкретном случају значило да би суд јединствену казну имао да утврди узимајући у обзир раније изречену казну малолетничког затвора као већ утврђену казну и казну затвора или строгог затвора утврђену за ново кривично дело. Све то у потпуности одговара ситуацији разматраној у наведено] пресуди, нашта указује и Сав. врх. суд. 4. Схватање изложено у претходном ставу, заступано и у наведено] пресуди Сав. врх. суда, једино je које се може да прихвати са гледишта прописа КЗ и њиховог правилног тумачења. Међутим, и овакво схватагье није у свим ситуацијама које могу да настану прихватљиво јер може да доведе до таквих решења која не би била у складу са ошптим принципима КЗ нити би увек одговарала правичности. Наиме, применом система асперације при одређивању јединствене казне за кривична дела у стицају, коју КЗ предвиђа када су у питању казне лишења слободе, јединствена казна се добија на одређен начин. А то значи повишавањем најтеже од утврђених казни сразмерно осталим утврђеним казнама али с тим да не достигав збир свих појединих утврђених казни нити да пређе општи законски максимум односне врсте казни. Према томе, ако би суд за учињена кривична дела у стицају утврдио казне малолетничког затвора, затвора и строгог затвора, јединствена казна за сва учињена дела била би казна строгог затвора, као најтежа по врсти. БЬена висина би се кретала до општег законског максимума ове врсте казни али мање од збира пој единично утврђених казни у конкретном случају, што би одговарало основној концепции КЗ. Међутим, ако би суд поред казне малолетничког затвора утврђене за кривична дела извршена у малолетству утврдио за дела извршена после пунулетства само казне затвора (а не и строгог затвора), онда би јединствена казна за сва кривична дела у стицају требало да буде по врсти казна затвора a њено трајање би богло да износи највише 3 године, колико износи општи законски максимум ове казне. Ако се при томе има у виду да казна малолетничког затвора може да износи до 10 година, онда би казна од 3 године затвора за сва кривична дела у стицају значила у ствари смањење казне оном учиниоцу који би само за кривична дела која je извршио као малолетник требало да добије више од 3 а можда и до 10 година малолетничког затвора. То je апсурдно и неприхватљиво. Утврђивање јединствене казне затвора у оваквим случајевима у трајању дужем од 3 године било би противно изричитим одредбама чл. 30 и чл. 46 КЗ, а изрицање' казне малолетничког затвора као јединствене казне такође не долази у обзир. Не може се прихватити схватагье да je казна малолетничког затвора, као малолетничка казна, тежа по врсти од казне затвора као казне за пунолетна лица. Чак кад би се и то прихватило (с обзиром да се казна малолетничког затјвора изриче малолетницима за кривична дела за која je предвиђена казна строгог затвора и да je њен општи законски максимум зато дужи од општег максимума казне затвора), изрицање je-