Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

215

Kanapa Je она сума новца или нека друга имовинска вредност коју при закључењу уговора даје једна страна другој или обе стране међусобно дају као знак да je уговор закључен и као средство осигурања шеговог извршења. Из природе капаре излази да она има у нашем праву двоструку функцију: 1) да служи као знак да je уговор закључен и 2) да служи осигураау да he се уговор извршити (1); Она, дакле, долази у реална средства обезбеђења извршења облигација. 2. Уговарање капаре као споредне обавезе припада странама-уговорницама. Оне се споразумевају о капари и одређују њену висину по својој слободној вол>и. Принцип допуштености уговарања капаре изражен je код нас у узанси број 43 Општих узанса за промет робом на следеће начин: „Странке могу уговорити капару“ (2). Странкама такође припада право да слободно одреде њену висину. Ни Опште узансе за промет робом а ни правила наших старих грађанских законика, као ни страни грађански законици не садрже прописе о одређивању висине капаре и о евентуалној траници утовараша висине капаре. Стога je правилно становиште изнето у решењу Врх. суда HP Б. и X. да „ни у ранијим ни сада важећим правним правилима није предвиђено до које би висине капара, ако je дата у новцу односно до ко je би вриј едкости, ако je дата у другим стварима, могла износити“. Али се не бисмо могли да сложимо да „капара чија висина у новцу износи половину купопродајне цене није противна добрим обичајима ни нашем поретку.“ Уговарање капаре стварно није противно основама нашег правног, политичког и друштвено-економског поретка, али се не може рећи да, ако je капара уговорена у прекомерном износу, то одговара нашим данашњим схватагьима. Ако би се допустило да странке могу уговарати капару у прекомерном износу, капара би добила функцију приватне казне, а наше друштво je далеко од тога да би допустило примену те санкције. У нас, и уговорна казна која по својој функцији представља грађанску санкцију у случају лотпуног односно делимичног неизвршења уговора не може бити прекомерно одређена и може се снизити на захтев дужника (3); тим пре ово правило треба да се примени и на капару која има сасвим другу функцију: да осигура извршење уговора предајом одређене имовинске вредности у својину од стране дужника повериоцу. Сем тога, уговарање високог износа капаре значило би претерано економско оптерећење и осиромашење једне стране, a присвајање без противдавања и обогаћење на другој страни. Уго-

(1; Функција капаре ce кроз историју мешала а ни данас у пој единим законодавствима није јединствена. Тако у швајцарском праву (чл. 158 Зак. о облигаций ама) капара je само знак да je уговор закл>учен, док у немачком праву (§§ 336 м. 338 Нем. грађ зак.) она има и казнену фуккцију (за даваоца капаре), а у француском праву (чл_ 1590 Code civil-a) има искључиво функцију одустанице, а у грчком праву (чл. 402 Грч. грађ. зак.) она представља накнаду штете. И наша судска пракса je била колебљива и давала капари различите функције. Ме1 у утим, дачас je заузет чврст став о шеној двострукој функцији: знака да je уговор закључен и осигураша шеговог извршења. Према Општим узаксама за промет робом капара представља и форму закључеша уговора (в. узансу број 43, ст. 2).

(2) И судска пракса се о томе изјаснила за уговоре који се закључују између физичких и грађанских правних лица: „Установа капаре са свима њеним последицама није у супротности са начелима нашег социјалистичког поретка, jep je капара предвиђена у чл. 43 —47 Општих узанса. Кад установа капаре важи у социјалистичком сектору онда се она има признати и у приватном сектору“ (Врх. суд IТР БиХ Гзз 19/54 ..Правни живот, бр. 10-11/1955, с. 36 —37)_ (3) В. узансу бр. 252 Општих узанса за промет робом.