Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

216

варање прекомерне капаре довело би до експлоатације једне стране од друге, што je свакако y спуротности са схватањима нашег друштва. 3. Против изнетих навода могао би се ставити приговор да саме странке треба да воде рачуна о својим интересима и да не уговарају прекомерну капару. Међутим, изгледа нам да je потребно допустити мешање суда као представника општих друштвених интереса и у овом случају и не допустити могућност експлоатације једне стране од друге и при уговарању прекомерне капаре. Ако би се дозволило прекомерно уговарање капаре, њена функција би се изменила и она би постала једна врста приватно казне а тиме би несумњиво био повређен и друштвени интерес. Катара има за задатак да обезбеди утоворну дисциплину и нормално поштење у промету а не да омогући лично богаћење на рачун туђег рада и стицање имовинских вредности без противдавања, чак и од стране савесне странке дрема кривој несавесној странци. Као аргумент против смањења прекомерне капаре могло би се навести и то да се дозвољавањем смањења прекомерне капаре штити несавесна (крива) страна која није извршила обавезе из уговора a вређа сасавесна страна. Овај агрумент не стоји јер несавесна страна треба да у сваком случају изгуби капару односно да да двоструку капару, али губитак капаре не сме да значи потпуну економску пропаст за дужника и утрожавање његове егзистенције. Као што у привичном праву важи правило да се у случају сумње тумачи у корист кривда (4), тако и у облигационом праву можемо усвојити правило да обавезу дужника можемо да смагьимо у случају кад je она прекомерно одређена споразумом странака, па чак ако je у питаььу и несавесни дужник. Дужник који губи капару односно који предаје двоструку капару треба да осети и сноси последице повреде уговорне дисциплине али та грађанска санкција треба да буде правична, а она je правична ако je умерена. То не значи да не треба да постоји слобода уговарања при одређивању висине капаре али се не сме дозволити да се она претвори у своју супротност злоупотребу те слободе и уговарање прекомерне капаре. Не би смо могли да се сложимо са схватањем да je корисност капаре неупоредиво већа од евентуално њене неправичности (5). Катара треба да служи као средство обезбеђења извршења облигација а; не као средство експлоатације једне стране од друге, па чак и кад je реч и о кривој страни. Капара мора да буде правично одређена. Уколико су je странке уговориле у прекомерном износу, неправична je и може да се захтева њено смањење. 4. Савезни врховни суд je, у недостатку позитивних прописа о могућности смањења прекомерне капаре (6), применио правила која се односе

(4) У облигационом праву важи слично правило да се у случају сумње одредбе уговора тумане у корист дужника.

(5) В. Радомир Ђуровић. О капари смањеше од стране суда, „Правый живот,“ бр. 3.1961, с. 24—25.

(6) Занимљиво je да ни правила наших ранијих грађанских законпка ни страни трађански законици не садрже прописе о смањењу прекомерно уговорене капаре. То je свакако утицај индивидуалистичких схваташа о слободи уговарања и аутономији вол.е. Једини изузетак у том погледу представ.ъа МаЬ. грађ. зак од 1959 који садржи у § 245, ст. 3, следећу одредбу: „Суд може смањити претерано високу капару."