Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

310

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

одредбе биће у пракаи прво спорно шта je тежи случај, а друго, и кад то не буде било спорно суд није дужан већ може што значи не мора обавестити Јавног тужиоца. Увођење санкција за одговорне органе и службенике у овим случајевима je свакако сложеније него што то у први мах изгледа. Али, неизвршење правоснажних преруда донетих у управним споровима несумњиво представља прекорачење овлашћења од стране управног органа. Ово прекорачење овлашћења стога оправдава и нов управни спор који може бити и спор пуне јурисдикције (чл. 72 Преднацрта) и друге санкције у виду одговорности за штету као и дисциплинске и кривичне одговорности. По себи се разуме да у новом управном акту допетом ради извршења пресуде у управном спору управни орган може донети исто решење као што je и оно које je било поништено али само уколико би нове чињенице оправдало основапост и законитост таквог новог управног акта. С тога се никако не може прихватити правно схватанье Врховног суда Југославије по коме би и сам суд у поновљеном управном спору у истој управној ствари могао отступити од свог ранијег схватања иако не постоје нове чишенице које би то оправдавале (8). Уколико не би био тај случај а управни орган не поступи саглаоно пресуди, странка би морала имати право на накнаду штете проузроковане непоштовањем начела о обавезносги пресуде. Право на накнаду штете није ни сад ускраћено странци jep у поновљеном управном опору који би по правилу и сада морао бити спор пуне јурисдикције оштећена странка може захтевати накнаду због штете проузроковане неизвршењем пресуде. Ово право на тужбу за накнаду штете загарантовано je и Уставом СФРЈ (чл. 69) као и Законом о јавним службенидима од Î957. jep друштвенополитичка заједница односно радна организација одговара за штету коју незаконитим радом проузрокују јавни службенгщи (чл. 122). Исправно je истакнуто да накнада штете на коју се у том случају обвезује одговорни орган односно службеник не замењује управни акт. Признато право.управним актом остаје право заинтересовано странке. Накнада штете само може утицати на управни орган да због висине накнаде сам изврши пресуду. Има примера у Франдуокој да су пресуде Државног савета обвезивале орган на накнаду штете од неколико милиона старих франака што свакако може утицати на управни орган да ипак изврши пресуду коју пре тога није хтео извршити (9), Међутим, ваља истаћи да се и у Францу.ској где се може одредити накнада штете у случају кад управни орган не изврши пресуду донету у управном опору, ова накнада одређује у оним случајевима кад се ово неизвршење јавља „као стална рђава воља управног органа“ (10). Најновија реформа Француске уводи нове мере за отклањање проблема неизвршења пресуда у управним споровима. Тако, на пример, одговорни министар има право да од Државног савета тражи „ближа обавештења о начину извршења његове пресуде“; Државни савет може по сопственој ишгцијативи скренути пажњу управном органу на последице неизвршења пресуде и нај-

(8) Збирка судских одлука. књ. Ш, св. 2, 1958, XVI. с. 10 —20. (9) Ј. М. Auby R. Drago: Traité de contentieux administratif, T. 111, Paris, Libraire générale de Droit et de Jurisprudence. 1962, p. 111. (10) A. de Laubadère: Traité élémentaire de droit administratif, T. I, Paris, L. G. D. J., 1963, p. 429.