Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУ СИЈА

311

зад и сама странна шест месеци после доношегьа пресуде може скретати хгажњу Државном савету на које тешкоће наялази за извршење пресуде. Државни савет и по овом захтеву може поступити као у претходном случају и скренути пажњу управном органу на последице неизвршења пресуде (11). Кад се ове мере предвиђене у француском праву упореде са нашим текстовима у садашњем Закону о управним споровима као и са Преднацртом новог Закона о управним споровима свакако су одредбе о обавезности пресуда донетих у управним споровима у нашем праву потпуније и више штите поштовање начела о обавезности дресуда донетих у управним споровима. И пород тога, сматрам да би било целисходније и више обезбеђивало и законитост и обавеэност пресуда донетих у управним споровима над би у свим а не само у тежим случајевима одговорни орган односно службеницй ко ј и не поштуЈу обавезност пресуда ни после поновљеног управног спораодгобарали у' зависностй од околности случаја непоштовањем начела о оба^й*''' За одговорност органа и личну одговорност службеника који неће да поступи по пресуди већ давно се у Француској залагао проф. Ориу (Hauriou) (12) али пракса Државног савета Француоке није никад обвевала на накнаду штете службеника штетника већ само управни орган односно одговарајућу политичко-територијалну заједницу. Код нас je још пре рата Љуба Радовановић истицао да неизвршење пресуде донете у управном спору може бити услов дисциплинске, кривичне и матери) алне одговорности органа (13). 5. Овде би ваљало још истаћи да за разлику од редовног управног спора није редован управни шор она) спор ко)и предвиђа садашњи чл. 64 Закона о управним споровима као и чл. 72 Преднацрта у случајевима кад надлежни државни орган после поништаја управног акта донесе други управни акт противно схватању суда или примедбама суда у погледу поступка. Пре рата )е већ исправно указао на оза) проблем Љуба Радовановић (14). После ослобођења проф. Велимир Иванчевић први )е указао на потребу разликовања ових спорова )ер од тога да ли сматрамо управни опор из чл. 64 Закона (односно чл. 72 Преднацрта) редовним опором зависи да ли )е тужилац у спору дужан да пре подношења нове тужбе против новог управног акта донетог на основу пресуде понова користи редовно правно средство у управном поступку ако je решење донео првостепени орган пошто овог проблема нема ако )е првостепени управни акт донео другостепени орган. Проф. В. Иванчевић je оправдано мишљења да се тужба лоднета на основу садаппьег чл. 64 Закона о управним споровима не може одбацити по чл. 27, тач. 4, 5 и 6, те да није ни потребно у том случају про-

СП) A. de Laubadère: ор. cit., у додатку 628 bis под 11. став 3. и Journal officiel de la République Française, 1 aoû 1963, No. 179, pp. 7107—7113 y коме je објављен Декрет о организацией и функционисању Државног савета.

(12) М. Hauriou: Précis de droit administratif et de droit public, Paris, 1933, pp. 369 —370. Проф. Ориу ce за ову одговорност залагао још 1911. (Види и Ј. М. Auby i H. Drago: op. cit., p. 112).

(13) Љ. Радовановић Б, Протић: Из управносудског поступка, Београд, 1928, с. 119 и даље.

(14) Љ. Радовановић: Санкција за неизвршење одлука Државног савета, „Архив", кш. XII (XXIX), с. 238 240.