Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

317

јалном приговору уговора новације (приговору закљученог поравнања) збот чега да се у чл. 277 и 290 Закона о парничном поступку и прави разлика између та два приговора; зато да се у правној науци једнодушно признање да судско поравнање није ни неспорно ей обавезно за судове или трећа лица. У жалби се дад»е истиче да се судско поравнање не може побијати правним лековима ни „тужбом због ништавости у смислу чл. 381 ЗПП ни тужбом за обновљење поступка у смислу истог члана ЗПП“ већ да се може побијати обичним тужбама, на пример, тужбом због преваре или због заблуде. „Ова правка разматрања. жалбе нису основана на постојећим законоким прописима. Жалилац губи из вида да je Закон о парничном поступку за разлику од раније примењиваних правних правила паряичног поступка у чл. 312 на који се исправно позвао суд првог степена, одредио да ће суд одбацити тужбу ако утврди да се парница води о предмету о коме je већ закључено судско поравнање. Тиме je судском поравнању, мада у таквом, случају о спорном захтеву није одлучио суд већ су о њему одлучиле саме странке својом матерйјалном диспозитивном радььом (у погледу које у смислу чл. 310, ст. 4, у вези са чл. 3, ст. 3, ЗПП суд само жонтролише да не пређе границе што их закон одређује диопозицији странака), законом признат значај правоснажне судске одлуке о односном спорном питању на коју мора суд и по службеној дужности пазити у даљем току поступка као й на саму правоснажност пресуде. Одобрено поравнање постаје, дакле, противно схватагьу жалбе, обавезно за судове и за странке. Не стоји да се судско поравнање може побијати обичном тужбом, на пример због преваре или заблуде, јер би то значило да се између истих странака, макар у измевьеним парничним улогама, води нова парница о истом тужбеном захтеву, те би суд с обзиром на питиране одредбе чл. 312 ЗПП такву тужбу морао одбацити као недопуштену. (Утолико je суд првог степена био недоследан свом изложеяом правном становишту кад je одбио тужбени захтев уместо да одбаци тужбу.) Следи из тога да се и судско поравнање може побијати предлогом за понављање поступка из чл. 381 ЗПП и то —. аналогно одредбама чл. 342, ст. 3, ЗПП о побијању пресуде на основу признања због битне повреде одредаба парнггчког поступка из чл. 381, ст. I—3,1 —3, ЗПП или због тога што je судско поравнање закључено у заблуди, или под утицајем принуде или преваре. С тим у вези напомиње се још да чл. 381 ЗПП, противно разматрањима жалбе, не предвиђа ни тужбу због ништавости, ни тужбу за понављање поступка већ je ова два процесноправна института опојио у ванредни правки лек који навива предлогом за понављање поступка [...]“ (Збирка одлука, књ. IV, св. 1, одл. бр. 195).

2. Поводом изложении схватања треба пре свега указати на значајну разлику између нашег данашњег и предратног права у погледу дејства које закон судском поравнању придаје. У законику од 1929 о процесном дејству ове радње се не говори (§§ 282 —284). Извесно je, међутим, да je то био акт којим су странке парницу окончавале, дајући свои спору једно извесно решење. Друго процесно дејство судског поравнања састојало ce у томе што je оно имало својство извршног наслова. Могућност да се на основу њега дозволи извршење предвиђена je била одредбом § 2, тач. 7, Закона о извршењу и обезбеђењу од 1930. У законским текстовима није било изрично прописано да судско поравнање има яеко друго процесно дејство, осим два напред наведена. Питање да ли се тим актом парница правоснажно окончава било je у науци спорно. По једном мишљењу, судско поравнаше није имало дејство правоснажне судске пресуде. Уместо тога, оно je