Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

318

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

било схваћено као уговор грађанског права који je поред материјалноправног имао и наведена процееноправна дејства. Доследно оваквом ставу, против овог поравнања се нису могла употребити правка средства која су странци стајала на располагању против правоснажне пресуде. Оно ce могло побијати тужбом у редовној парници због мана у изјави или због недостатка овлашћења за његово закључење. Пошто такво поравнање није имало ауторитет пресуде, то тужени против нове тужбе није могао истаћи приговор правоснажно пресуђене ствари. Уместо тога, он ce мотао бранити да стање матери ј a лноправног односа није онакво каквим га приказује тужилац него онакво какво je утврђено поравнањем. Туженику je, дакле, стајала на располагању иста одбрана као и кад тужилац, после вансудског поравнања, не повуче тужбу упркос обавези коју je тим споразумом на себе узео. Овом схватању нагињала je и ггракса (1). Супротно схватање узимало je за предратно југословенско право као и за аустријско, које му je служило за узор да судско поравнаае има дејство правоснажне пресуде. Доследно томе, оно се на исти начин побија, а то значи ванредним правним лековима. Нова тужба у истој ствари није допуштена. Таквој парници противи се постојање правоснажно пресуђене ствари (2). По закону о парничном поступку од 1956 судско поравнање није само акт којим се окончава поступак и који представља извршни наслов. Оно има и дејство правоснажне пресуде. У Закону ово гьегово својство није непосредно изречено али се такав закл>учак намеће из одредбе којом je суду стављено у дужност да у току целог поступка пази на постојање судског поравнања. Ако утврди да je правка ствар, о којој пред н>им тече поступак, на тај начин раније решена, ,суд одбацује тужбу (чл. 312). Судско поравнање изједначено je, дакле, по свом дејству са правоснажном судском пресудом (чл. 322, ст. 2, ЗПП). Иста мисао се може извести и из чл. 290 ЗПП, по коме судско поравнање представља процесну сметтьу као и други основи правоснажног окончања парниде-пресуда и одрицање од тужбеног захтева. Наш закон je, дакле, по питагьу значаја судског поравнања прихватио оно решење које je било прописано мађарским Грађанским парничним поступком од 1911 (Зак. чл. I.: 1911). По овом Законику судско поравнање, које je суд правоснажяим решењем узео на знање, важи као правоснажна судска пресуда (§ 423, ст. 1) (3). Овакво дејство судског поравнања у нашем данаш-

(1) У том смислу: Цуља: Грађанско процесно право, 1936, св. I, с. 629; Горшић: Коментар Грађанског парничког поступка, књ. I, с. 616 —618. За аустријско право исто гледиште заступа Најман: Коментар Грађанског парничког поступка, 1935, кн>. I, с. 717 и 718 (прев. С. Греговић). Неки други писци заступају друкчије мишљење о правној природи судског поравнања у аустријском праву али ипак узимају да се оно не може побијати редовним или ванредним правним леком него тужбом у посебној парници. Такво гледиште бране, на пример, Wolff: Grundriss des österreichischen Zivilprozessrechts, zweite Aufl., 1947, c. 330, и Horten: österreichische Zivilprozessordnung, Erster Band, 1908, c. 802 и 803. Овај други писац истине нарочито да судско поравнање није сурогат пресуде. Sperl узима да судско поравнање представља искључиво парничну радњу, чија су дејства правноснажност и извршност. Упркос томе, по овом писцу, против манљивог поравнања не може ce употребити ванредни правки лек јер таква могућност омашком редактора није у законском тексту изрично предвиђена (Lehrbuch der bürgerlichen Rechtspflege, I Band, 1930, pp. 483 i 484). (2) Kao присталица таквог схватања. у југословенском праву може се навести Аранђеловић: Грађанско процесно право књ. I, 1932, с. 244. (3) Грађански парнични поступник (Зак, чл. I: 1911) и Спроведбени закон (Зак. чл. LIV: 1912) превод с мађарског, издање Министарства правде, 1921.