Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

320

концепције о правној природи ове установе. Поводом тога примећујемо да je процесноправна страна поравнања неоправдано потиснута у други план. Кад je у одлуци већ заузето становиште да ова установа има двојаки карактер, онда мислимо да њена процесноправна а не материјалноправна страна треба да буде претежна по питању могућности побијања. На такав став упућује законски текст којим се регулише дејство поравнања на парницу. Врховни привредни суд je у свом решењу обазривији кад- говори о природи овог акта. Он га назива материјалном диспозитивном радњом. („Матери] алном“ зато што се типе предмета спора, као што je случај са признакам или одрицањем од тужбеног захтева или одрицањем од правног лека.) Рекло би се, дакле, да Врховни привредни суд има у виду првенствено процесну страну поравнања. За такав закључак говори нарочито мисао изражена у образложењу његове пресуде да су странке а не суд својом радньом одлучиле о спорном (тужбеном) захтеву. Ово управо одговара законској концепцији по којој судско поравнање има не само значај акта којим се парница окоячава него и таквог којим се она завршава мериторно и неоспориво. 4. У одлуци ВС Југославије, као и у одлуци ВС СР ЕиХ, падау очи ; онај став у коме се каже да je поводом парнице, заоноване тужбом за по- | ништај, начело Ne bis in idem непримењиво jep предмет спора није истоветан са оним у парници, окончаној поравнањем. Тачно je да идентитета нема али je, упркос томе, вредност овог аргумента само привидна. Истицање разлике између двеју парница у погледу предмета спора не води оном закључку ! до кога се у поменутим одлукама долази. Jep, чему би служила тужба којом се судско поравнање побија? Одговор je прост: Да се отклони правоснажно решенье спора, и да се окончана парница врати у оно стање у коме je била пре поравнања. Међутим, то je управо оно што Закон не допушта. Отклонити то решеше парницом није могућно, као ни у случају кад je оно постигнуто пресудом. Парница по тужби за поништај не може се, кад je реч , о предмету спора, посматрати одвојено од парнице окончане поравнањем које би се тужбом побијало. Уосталом, из одлуке ВС Југославије проистиче да се поништај поравнања у редовној парници појављује као замена за понављање поступка. Укратко, ако се у редовној парници не може побијати : правоснажна пресуда, онда такав пут није допуштен ни да би се ван снаге ; ставило судско поравнање. Начело непоновимости налази, дакле, у овом дру- ном случају своју примену као и у оном првом. 5. Али, кад кажемо да се судско поравнање може отклоните! само с одлуком по предлогу за понављање поступка, онда тиме не мислимо рећнл да се одредбе о овом ванредном правном леку примењују у свему на то по- равнање. Тим одредбама има се у виду пре свега једна судска одлука. У л једном делу наше науке стоји се на становишту да у погледу разлога на ! којима може бити заснован предлог за понављање поступка окончаног по- равнањем, треба узети да важи оно што и за пресуду на основу признана г (7). Овакав став има своје пуно оправдање. Он je заснован на сличностич која постоји између ове две радње. Иако се у случају признања тужбеног захтева доноси пресуда, несумтьиво je да она има у многоме формалнш: характер, и да je спор одлучен вољом туженика као што у случају одри—

(7) Цуља: н. д.; Јухарт: н. д.