Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

319

аем праву представља. по нашем мишаеау, одлучујући момент у питаау могућности његовог побијааа: Ако оно има у погледу окончања парнице исти значај као и правоснажна пресуда, оида се оно може само на исти начин ставити ван снаге а то ће рећи ванредним правним леком. (На овом месту интересује нас понављање поступка.) Нажалоет, у Закону то није изрично речено, што свакако представља један редакцијски пропуст (4). У дитираном мађарском Законику каже се да се судско поравнаае може напасти тужбом ради обнове парнице сходно одредбама по којима се овим правним средствам побија пресуда на основу признааа или одрицааа (§ 563, ст. 3). Но. иако у нашем данаппьем праву такво правило није изрично садржано, аегово постојање се намеће, јер у противном -наведена одредба о дејству судског поравнања не би имала смисла. Текст Закона о парничном поступку намеће, дакле, закључак да се то поравнаае не може побијати тужбом у редовној парници него предлогом за понављање поступка (5). 3. Поводом предает становишта ваља приметити да се о правној природи судског поравнааа у нашем праву може и данас дискутовати. Посебно треба нагласити да je поред двају наведених схватааа могућно и треће које овој установи придаје двоструки карактер. Судско поравнаае je по тој концепцией истовремено материјалноправни уговор и парнична радаа. У оквиру таквог става постоје различита мишљеаа како у страной праву тако и код нас. Ми их овде не износимо зато што сматрамо да нису одлучујућа за одговор на питаае о томе којим се правним путем може отклонит дејство поравнања заюьученог пред судом (6). Тај одговор се намеће као што смо рекли из текста Закона од 1956. Гледиште о двојакој природи овог акта помшьемо на овом месту зато што изгледа да je оно заступљено у поменутом решењу ВС Јутославије. Наиме, у наведенО)М тексту образложеньа каже се да je то поравнаае један материјалноправни уговор али да истовремено првдставља „процесуалну форму“ којом се довршава парница диспозицијом странака о предмету спора. (Схватаае Врховног суда о овом другом својству поравнааа није сасвим јасно. Не види се да ли под процесуапном формом треба разумети процесни уговор или само радау управљену према суду.) Но, у даљем тексту разлога, на месту где je реч о могућности побијааа, нагласак се ставља на материјалноправну страну поравнааа. Узимајући ту страну као одлучујућу, Врховни суд закљзшује да je парница по тЈгжби за поништај ј едини могућни правни пут којим се дејство судског поравнаае може отклонити. Врховни суд, дакле, иастоји да одговор на поетавльено питаае тражи независно од законског текста, полазећи од једне

(4) Пропуштено je и то да се у чл. 381, тач. 7, ЗПП постојање судског попоравнаньа у правној ствари, у којој je правоснажно гтресуђено, предвиди као разлог за понављање поступка. (5) У том смислу: Цуља: Грађански парнички поступак ФНРЈ, 1957, с. 446; Цул>а-Трива: Коментар Закона о парничном поступку, св. П, 1957, с. 86; Јухарт: Цивилно процесно право <bHPJ, с. 408; Камхи: Грађански судски поступак, 3 изд., 1961, с. 449; Познић: Грађанско процесно право, 1962, с. 272. Ако смо тачно разумели, исти став заступа и Трива у чланку: Правка природа судске нагодбе, „Зборник Правног факултета у Загребу“, год. IX, бр. 3 —4, 1959, с. 215 —217. Супротно мишљење заступају Базала: Закон о парничном поступку итд. са коментаром, 1957, с. 202; Фр. Бачић у коментару уз Закон о парничном поступку, 1957, који су написали Прзнић, Вражалић и Бачић (с. 346). (6) Види исцрпан преглед појединих гледишта о правној природи судског поравнања у наведеном чланку Триве.