Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

339

Кроз дату анализу националних законодавстава Француске, Велике Британије, Италије, Савезне Республике Немачке и Сједињених Америчких Држава аугор je показао да je проблем заштите против реемитовања, снимања и јавног пријема емисија различито регулисан, па чак да ce овај проблем свугде и не поставлю односно да je његова заштита често практично непостојећа. Међутим, радиодифузне организације траже да им се призна право на ауторизацију или бар право на накнаду за извесне врете коришћења њихових емисија. Што се тиче основа по коме би била признака заштита радиодифузним установама, аугор сматра да ауторско право не би могло доћи у обзир. с обзиром да емитовање не представља стваралаштво, Јер за радиодифузне организације за успешно вршење процеса емитовања битан je организационо-технички момент. Стога оне и не траже да им се призна морално право на њиховим емисијама већ само имовинско право. Поменута ауторскоправна заштита радиодифузних емисија je могућа али само посредним путем. Наиме, уколико програм који cé емитује садржи ауторска дела, онда je могуће да путем цесије и радиодифузне емисије уживају ауторско право. Међутим, треба напоменути да се на овај начин признато ауторско право односй непосредно на програм а тек посредно на емисију чију сйдржиниу представља заштићени програм. Сем ауторскоправне заштите, радиодифузне организације могле би се евентуално користити и правима која би им пренели уметници извођачи или произвођачи фонограма у земљама где je овима призната извесна заштита. Не поричући да се и на овај начин може пружити извесна заштита радиодифузним организацијама, аутор пледира за то да им се призна заштита која би била непосредно њихова. Покушаји да се у правилима о нелојалној конкуренцией или неоснованом обогаћењу нађе та непосредна заштита радиодифузних организација остали су без довољно успеха. Наиме, примена принципа нелојалне конкуренције доста je неоигурна услед великих тешкоћа да се одреди природа тужбе због нелојалне конкуренције. Сем тога, појам нелојалне конкуренције веома je тешко прецизирати. Да je то тачно веома добро показује досадашње разноврсно искуство судске прайсе неких земаља. Затим, тешко je увек установити који су све елементи потребни да би постојала нелојална конкуренција. Да ли je за такав однос потребно да постоји изражена намерз уништењем кон курента или je за то довољан само нехат; у ко ј им случајевима може постојати однос нелојалне конкуренције и да ли je нужно да je реч о идентичним делатностима или je довољно да су делатности из исте привредне гране односно- да имају у виду исту публику. Као и нелојална конкуренција тако и неосновано рбогаћење, по ауторовом мишљењу, нису данас више адекватна средства заштите радиодифузних организации а. Најбољи начин да се заштите радиодифузне организације представља давање овим организацииама сопственог права sui generis. Ово право sui generis, које се яазива „сродним“ или „конексним“, садржи одређена преимућства: пре свега, оно се рађа непосредно за радиодифузне организације, а затим, оно почина на посебним законским одредбама које га чине далеко мање непрецизним и алеаторним. Међутим, оваква врста заштите појавила се најкасније и још увек je слабо или нимало примешена у већем броју земаља. Иначе, тамо где je радиодифузним организацијама признато право sui generis оно садржи овлашћење да се ауторизује реемисија са или без жица и динамично звучно и визуелно снимање радиодифузних емисија. Ово право признато je у мањој мери у вези са ста-