Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ЛНЛЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Међутим, већина писаца оспорава директан однос између star del credere и fideiussio indemnitatis. Поређењем ова два уговора јасно се показује њихова различитост: поверилац римског права je могао да се обрати fideiussor-u. indemnitatis тек пошто није могао да се наплати од главног дужника, док у уговору del credere комитент може да тужи непосредно комисионара не тражећи претходно извршење од трећег лица (12). По нашем мишљењу настанак овог уговора не треба везивати за римско право у коме није било услова за постојање комисиона. Star del credere je настао y банкарским пословима средњег века а затим се проширио и на купопродајни комисион. 3. У теорији није спорно да клаузула star del credere може да се појави и у другим уговорима у трговачком праву (на пример, трговачка агентура). Међутим, ова гаранција je најчешће пратилац комисионог посла тако да се редовно говори о комисиону star del credere као целини, односно као о посебном облику комисиона. Полемика међу правним писцима око правке природе оваквог комисиона своди се на његово изједначавање са јемством или уговором о осигурању. Прва трупа аутора сматра комисионара del credere за јемца који гаранту) е извршење обавезе трећег лица (13). Међутим, овим писцима ce ставл>ају озбиљне замерке да, се права и обавезе комисионара и јемца суштински разликују, и да према томе не може бити говора о истом уговору. Комисионар del credere, што je истакнуто и приликом његовог поређења ca римским јемцем, одговара одмах после падања трећег лица и доцњу а не субсидиарно, како би то излазило из природе јемства. Јемство се закључује да би се учинила услуга главном дужнику, док комисион del credere настаје у интересу повериоца комитента, често и без знавьа трећег лица. Осим тога, комисион del credere постоји као засебан и самосталан уговор, док je јемство акцесорне природе. Комисионар гарант одговара за сваки случај неиспуњења обавеза свог сауговорача, укључујући и немогућносг због наступања више силе, док јемац у вези са извршењем може да ставља повериоцу примедбе, на које би, иначе, могао да се позове главки дужник. Затим, комисионар и јемац нису у истом положају у погледу стицаја одређених права према главном дужнику. Јемац добија могућност да гони главног дужника на снову самог акта исплате гарантованог дуга, односно на основу персоналке суброгације у права повериоца. Комисионар, међутим, нема никакве потребе за суброгацијом која би му омогућила регрес према трећем лицу jep се са њим већ налази у правном односу по другом основу. Њих двојица су странке купац и продавец из уговора о куповини или продаји па ће комисионар за исплаћени дуг моћи да користи редовну тужбу из купопродаје (14).

(12) F, Gore: Le commissionnaire ducroire, чланак y Зборнику Хамела, Paris, 1949, p. 284 —285; Y. Dolzey: Les commissionnaires en marchandises, thèse, Paris, 1946, p. 65. (13) Wahl: Précis de Droit commercial, Paris, 1912, no. 1351; U. Navarini: Trattato elementare dl Dirltto commerciale, Torino, 1935, p. 132; Mlnervini: n mandate. La commlssione, La spedizione, Torlno, 1957, p. 111; Mirabelli: Del slgnoli contratti, 111, Torino, 1960, p. 608; A. Sraffa; op. cit-, p. 343. Слично шшгљење заступао Je и код нас Ф. Врбанић : Трговачки закон, Загреб, 1893, с. 347. (14) Boistel: Précis du cours de Droit de commerce, Paris, 1876, no. 529.