Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КОМИСИОНИ ПРАВЫЙ ПОСАО STAR DEL CREDERE

99

Присталице одсуства заступништва при комисионом послу одбацују изједначавање са јемством јер се, према њима, уопште и не успоставља веза између комитента и трећег лица. Пошто je комисионар ј едини обавезан према комитенту, не може се говорити о главном дужнику и јемцу а самим тим ни о вези уговора star del credere са јемством (15). Тек са прихватањем непотпуног заступништва као основе правке природе комисиона могло би се правно-теоријски размишљати о поменутој суброгацији. То би условило непосредан однос између комитента и трећег лица, односно, према терминологией из јемства, однос између повериоца и главног дужника. Тиме би било решено питање једног претходног услова за суброгацију. Али, суброгација захтева и један други услов за своје постојање: да комисионар као евентуални јемац остане без средстава против главног дужника уместо кога je платно дуг. Међутим, у комисиону del credere баш то није случај јер комисионар та средства поседује. ' Захваљујући свом непосредном правном односу са трећим лицем он може да се обрати свом сауговорачу и лако постигне жељени регрес. Већи број писаца у комисиону star del credere види уговор о осигурању. По овј теорији комитент се као осигураник обезбеђује од инсолвентности трећег лица код комисионара као осиг.урача. Ово се тумачење теже побија јер његове присталице налазе много заједничких црта између два уговора. Реч je о самосталном, синалагматничном и алеаторном уговору са елементима осигурања: потраживање комитента према трећем лицу представља осигурану ствар, инсолвентност дужника јавља се као ризик, награда комисионара значи премију осигурања, док исплата дуга уместо трећег купца или продавца замењује суму осигурања. Оваквим уговором комисионар осигурава комитента не само против инсолвентности дужника него и против доцње дужника а то значи против свих несигурности извршења посла (16). Теорији осигурања се ипак приговара. Комисионар del credere, кажу неки аутори, бира своје клијенте тек пошто претходно испита солвентност трећих лица или добро размисли о обавези коју треба да прихвати. За разлику од њега, компанија осигурања не врши избор међу клијентима. Комисионар мора да исплати уместо трећег лица чим истекне уговорни рок без обзира на разлог инсолвентности сауговорача. Осигурач, међутим, плаћа суму осигурања тек кад наступи осигурани случај, односно тек кад осигу-

(15) Једна трупа аутора, углавном италијанских, побија овакву примедбу тврдећи да се комисионар само формално појављује као носилац потраживања према трећем лицу јер она фактички припадају комитенту. А ако та потраживања припадају комитенту основни услов за Земство постоји. Navarinl: ор. cit., р. 834; Ramella: Del contralto di conto corrente, del mandate commerciale, délia commisslone, Codice dl commerclo commentato, Torino, 1928, no. 361; Sraffa: op, cit., no. 41; Grunhut, op. clt., p. 351. (16) Часто се наводи да" je још Casaregis y својој књизи Dlscursus legales de commerclo, 56, no. 4, no. 20 двоструку провизију називао „del credere il premio dell ässicurazione“ а сам уговор осигурањем. О ризику односно о осигурању комисион ~star del credere“ писао je и Savary у свом делу (Le parfait négociant, I, 3,3, p. 544). Ha овај уговор такође гледају као на осигурагье: Lyon-Cean et Renault (Précis du Droit commercial, 1884, Paris, p. 424); A. Laurln (Cours élémentaire de Droit commercial, p. 328); Bravafd-Veyrieres (Manuel de Droit commercial, p. 133); R. Texler (Des obligations et de la responsabilité du commissionnaire en marchandises, Bordeaux, 1911, pp. 84 —85); C. Радојчић (Основи трговачког права, Београд, 1926, с. 156—157).