Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

комисиони правый посао star del credere

добија једно средство које повећањем одговорности посредника повећава сигурност трговачких послова.

У савременој пракси се,, ипак, овакав уговор не користи тако често као некада. Огромни послови које данас закључују комисионари носе у себи исувише ризика да би били преузети са star del credere. Из тог разлога комисионари уместо за читав посао понекад гарантују само за један његов део. Тако се, на пример, од повећане провизије комисионара del credere у италијанској пракси одбија процент за делимичну инсолвентност трећег лица (6).

2. Комисион star del credere настао je у средњем веку у Италији. Као што je познато, развој трговине у Венецији, Ђенови и другим италијанским градовима веома рано довео je до стварања уговора о комисиону. Потребе банкарског промета у овим трговачким центрима брзо су поставиле питање јединства које би комисионар давао комитенту за успех посла.

Прву примену нови уговор je доживео у налогу који су трговци давали комисионарима за наплату неког дуга на сајму или за предају наплаћених вредности (7). Такође се претпоставља да je прва примена del credere била коришћена у уговорима који су у Ђенови бити познати под именом cambiare per terza persona (8). Истовремено, уговор star del credere je служио за изигравање правила канонског права које je забрањивало наплату интереса приликом давања зајма. То се постизало на тај начин што je зајмодавац тобож преузимао ризик да због случаја или инсолвентности зајмопримца не добије натраг позајмљену суму и за то добијао провизију del credere која je y ствари одговарала забрањеном интересу (9).

Рани италијански правници су били сложни да promittens star del credere assurait in se omne periculum (Casaregis). За њих и за многе стране ауторе, уговор star del credere води порекло од римске установе fideiussio indemnitatis. То je био облик јемства класичног права, склапан у форми стипулације, којим се јемац обавезивао не да гарантује исплату дуга него да надокнади повериоцу штету коју овај претрпи услед тога што je главки дужник инсолвентан (10). „У Италији где традиција римског права није никада у потпуности ишчезла, васкрснута трговина je прихватила ову корисну идеју и, прилагођавајући je својим потребама, формирала уговор star del credere...“ (11). Писци који овако тумаче везу између ове две установе углавном полазе од недовољно прихваћене теорије да je fideiussor indemnitatis био гоњен за исплату дуга и пре главног дужника.

(6) „Del credere не служи више за тоталну гаранцију, него као стимуланс за опрезан избор послова и као средство којим се избегана да комисионар због провизије закључује за комитента неразумие послове“ (A Formiggini: Enciclopedia del diritto Stal der credere, Roma, 1960, p. 426; такође G. Russo; Del mandate, in Commentario al codice civile diretto da Dalmelio e Finzi, Libro delle obbligazioni, 11, I, Firenze, 1947, p. 516).

(7) Sraffa: Del mandato commerciale e della commissione, 1933, p. 335. (8) D. Curti: op. cit, p. 32.

(9) A. Pellerin: Des rapports du commettant avec le commissionnaire dans la commission en matière de marchandise, Bayeux, 1900, p. 124.

(10) Др. Стојчевић: Римско облигационо право, Београд, 1957, с. 12; Др. В. Еиснер и др. Хорват: Римско право, 1948, Загреб, с. 367.

(11) Le Poitvin et Delamare: op. cit., loc. cit; слично Grunhut; Das Recht des Kommissionshandels, Wien, 1879, S. 365.