Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

100

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

раник докаже претршьену штету. Други кажу да комисионар del credere по правилу, ако уговор не предвиђа другачије, гаранту) е остварење целог потраживања комитента према трећем лицу. Компанија осигурања обично покрива само део претршьеног губитка. Затим, уговор о осигурању, по већини писаца, доказује се на основу писмене исправе, док je за комисион star del credere довољно било које доказно средство, уобичајено у трговачком праву (17). Ниједан од ових приговора не погађа праву природу уговора и не оповргава у потпуности изједначавање комисиона del credere са осигурањем. Сматрамо да се против осигурања углавном наводе практични разлози који у дискусији о правној природи уговора морају заостајати за правним разлозима. Први приговор о избору трећег лица сауговорача од стране комисионара del credere не може се прихватити као правило jep je то ствар целисходности: вешт комисионар се може ослонити на своје искуство и не мора увек да испитује солвентност купца или продавца. Остали приговори су добрим делом превазиђени савременим развојем установе осигурања. По нашем мишљењу, присталицама ове теорије као и присталицама теорије јемства треба замерити што комисиону star del credere одузимају природу комисиона уопште и покушавају да га претворе у други правки посао. Исту грешку, мада у мањој мери, чини и треће мишљење које настоји да помири супротне тезе и комисион star del credere представи као уговор sui generis у коме се мешају елементи и јемства и осигурања (18). Нама се чини једино логично становиште које комисион del credere уопште не изједначава нити упоређује са јемством или уговором о осигурању. Del credere није ништа друго до обична клаузула у уговору о комисиону којом комисионар јемчи извршење обавезе трећег лица (19). Ми прихватамо ово последње гледиште jep нам се чини да оно на једноставан и убедљив начин објашњава природу оваквог уговора. Реч je о акцесорној клаузули која не мења карактер комисиона, нити на било који начин утиче да овај уговор почне да се претвара у неки други посао. Клаузула del credere се додаје редовном комисиону као што може да се дода и другим уговорима робног промета са цшьем да посебном гаранцијом увећа ефикасност посла. Комисионар тиме не постаје јемац нити осигурач него остаје са правима и обавезама које припадају сваком комисионару. Једина промена тиче се његове одговорности према комитенту за неиспу-

(17) Интересантно је објашњење природе продајног комисиона star del credere које даје Locré (ор. cit., р. 241). По њему je овде реч о право: условно: продаји комитента комисионару. Ово мишљење je критиковано у француској правној литератури jep деформише природу комисиона и изазива непријатне последице: Комисионар као купац више не би могао да користи привилегију из чл. 95 Тргов. законика (Code de commerce) а комитент као продавац не би имао својинску тужбу у стечају комисионара. Видети Pellerin: ор. cit,, рр. 140 —141.

(18) Boistel: ор. cit-, р. 347. („Del credere je нетто ыешовито, између јемства и осигурања“); Thaller: Traité élémentaire de Droit commercial, Paris, 1925, p. 711. („То je осигурање солвентности додато уговору о комисиону“); D. Curti: ор. cit., р. 33 („Са економског становишта del credere je осигурање. Правно то je јемство'^). (19) Ripert: Traité élém. du Droit commercial, Paris, 1954, p. 951; F. Goré: op. cit., pp. 281—307, 302—303; y нас слично др. Капор др. Антонијевић: Привредно право, Београд, 1961. с. 148.