Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

108

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

дужника, чињеница без знача ja за повериоца према њему сваки од њих дугује цео износ. То je управо суштина пасивне солидарности; тако joj грађански законици одређују појам: § 891 Аустријског грађанског законика; § 545 Српског грађанског законика; члан 556 Општег имовинског законика; члан 1200 Француског грађ. законика; члан 1292 Италијанског грађ. закоиика, § 239 Чехословачког грађ. законика; члан 143 Швајцарског законика о облигацијама, итд. Дужник не може према повериоцу да истакне benefici'iim divisionis. To je супротно садржини солидарно облигације. Неки законици то изричито забрањују (члан 1203 Француског грађанског законика). Овакво решење данас познају сва модерна права (6). Стечај једног од солидарних дужника не утиче на ово основно дејство пасивне солидарности. Чиньеница да je један од садужника у стечају не омета повериоца да од садужника који су in bonis захтева цео износ свогпограживања. Он такође може једино у стечајну масу пријавити своје потраживање, као што, најзад може истовремено да захтева испуњење дуга како од дужника који су у стечају, тако и од дужника који су ван њега. Према томе, чињеница стечаја на имовини једног од солидарних дужника не доводи повериоца у иеповољнији положај у односу на остале садужнике: његова права према осталим солидарним дужницима остају недирнута. Солидарност управо зато и постоји да у случају инсолвентности једног садужника, остали гарантују наплату целог дуга. 2. Право повериоца да се до потпуног намирења свог потраживања обрати сукцесивно свил садужницила за наплату. Све док дуг не буде исплаћен у целини, поверилац се може сукцесивно обраћати тужбом солидарним дужницима. „... Он задржава ово право избора, баш и после подигнуте тужбе, ако од ње одустане, и ако га који дужник само у неком делу* измири, он онда може остатак од осталих тражити” (§ 891 АГЗ). „... па и пошто je једнога изабрао и од ньега дио дуга примио, његово се право биран»а за наплату остатка ни .најмање не крњи” (члан 556 ОИЗ). Ово решењетакође није било увек прихваћено (7). Данас je оно сасвим у складу са

(6) Оно није увек било прихваћено. У Римском праву je beneficium divisionis иастао у време Јустинијана који je својом новелом 99 из 539 године изменио дејство класичне- солидарне облигације, на тај начин да поверилац није више могао од сваког дужника да тражи цео дуг, него само део који на њега отпада (в. Eisner-Horvat: Римско право, Загреб, 1948, с. 365). Утицај Јустинијанове новеле осећао се доста дуга у француском праву, тако да je и Domat писао: ~Иако je уговорено да облигација буде солидарна, она се дели и поверилац се не може обратити једном дужнику за цео износ; пре него што се обрати једном дужнику за део који терети другога. он мора да захтева од свакога свој део, а тек потом да пребаци делове оних који нису могли да плате, на оне који остају.“ (Lois civiles, liv. 111. tit. 111, sect. I, § 3 према Ripert-Boalanger: Traité de droit civil, Paris, 1957. t. 11, p. 653). Стога није случајно што je чланом 1203 франц. Code civil-а забрањен beneficium divisions.

(7) У старом римском праву поверилац je могао своје право тужбе само једанпут да користи. Ако je подигао тужбу само противу једног од садужника, сви остали су били ослобођени. (Стари римски систем се заснивао на обичајима, мржњи у малом, граду, погодном тлу за умножавање и продужавање спорова, та je же.ља била да се смаше судски спорови в. Saleilles: Essai d’une théorie générale de l’obligation, 1890, p. 103). Овакво дејство litis contestatio знатно je отежавало положај повериоца, нарочито ако се он најпре обратно тужбом најслабијем дужнику. Стога je оно временем било ублажавано у пракси, да најзад, за време Јустинијана, буде коначно укинуто (конституција из 531. године). Од тада, право повериоца да се после неуспеле тужбепрема једном садужнику обрати осталима, све до потпуног намирегьа, није више никада долазило у питање (Ripert-Boulanger: ор. cit., no. 1817).