Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

78

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

не, то je само у погледу њеног односа према владајућој класи а у односу на експлоатисане она je увек у основи аутократска. У бирократским државама својина над средствима за производњу je подељена између државе, као хегемонијалног субјекта, и осталих субјеката. права. Вероватно да je централизација подељене својине скоро овековечила. бирократизам у овим земљама, док je у западном сталешком феудализму децентрализација, која je прешла готово у атомизацију подељене својине, не само довела до готово потпуног изумирања јавне управе, него je ставила под знак питања и саму државност. Но, и античке, као и средњовековне, бирократске источне деспотије су имале своја критична доба у којима je долазило до атомизације својине и државе. С друге стране, у западном феудализму повремено настају кратковечни зачеци деспотије, на пример царство Карла Великог. Тек je презрели феудализам, када настаје капиталистички начин производње, донео деспотију најпре у тиранијама, а затиы у апсолутној монархији. На апсолутну монархију je идејно много утицаа образац бирократског Римског царства, које се много чему научило из заоставштине античких источник деспотија. Мотивишући се у извесној мери Енгелсовом класификацијом облика поставка државе, као небирократске државе, можемо истаћи демократску Атину, плутократски Рим и квази-државе децентрализованог западноевропског феудализма. Процесе бирократизације у презрелим епохама добуржоаских друштава, као и релативно трајни бирократизам источник деспотија и Спарте, посматраћемо углавном кроз оно што им je заједничко, уз указиваше на важније разлике. Пре тога, само напоменимо да и у небирократским државама има извесних елемената или тенденција бирократизма. Тако на пример у аристократско плутократској римској републици, поред ограничене улоге конзула (5), сенатори, који имају доживотни мандат, од Пунских ратова руководе унутрашњом и спољном политиком у целости, а долазе на своје положаје тек после праксе у магистратима, бирократизовани су донекле у односу и на римску аристоратију (6). Сенат je, поред магистрата, доносилац многих управних аката (7). У демократској Атини магистрата, како би рекли Римљани, нису били плаћени. Стога су они долазили у обзир само за богатије људе што je у демократију уносило плутократске елементе. Перикле je у „Златном добу” увео дневну накнаду за магистрате „а много касније за оне који су учествовали у састанцима народне скупштине. Ma колико мала ова накнада била, она je усмерила многе грађане на професионални рад” (8). И тај врх добуржоаске демократије није достигао ни ниво буржоаске демо-Iфатије, јер му „не беше позната ни слобода приватног живота, нй слобода васпитавања, ни слобода вероисповести. Човекова личност није била скоро ништа према оном светом и скоро божанском ауторитету који се звао

(5) В. Н. А. Машкин: Историја древнего Рима, Москва, 1947, с. 119 —120. Ф. Де Куланж: Античка држава, Веоград, с. 144. (6) В. Ф. Де Куланж: н. д., с. 143 —144. Упор. Н. А. Машкин: н. д., с. 118—119. (7) В. Ф. Енгелс: Порекло породице, приватног влаоништва и државе, Загреб, 1945, с. 112. (8) V. A. Sauvy: La Bureaucracy, Paris, pp. 11 —12.