Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

БИРОКРАТИЈА У ДОБУРЖОАСКИМ ДРЖАВАМА

89

показују да je y пракси извршена подела рада између дипломата. Посланник у појединим земљама имали су своје пуномоћнике за разна подручја. Поред сталних посланстава било je и повремених. Поред нормалног дипломатског саобраћања и закључивања уговора, нарочито je застушьена обавештајна служба. У апсолутној монархији управни стручњаци почињу нарочито да добијају у своме значају у погледу спољних односа, зато што се повећава итензитет међународних односа. Међутим, дипломатски апарати и дотадашњих држава су веома различити по своме квалитету. Тако например Византија, за разлику од милитаризованих деспотија, као што. су асирска и хетитска, веома je снажно развила дипломатски апарат и делатност (29). Узгред речено, Ману-филозофија je занимљива антиципација идеје о активној мирољубивој коегзистенцији, тако да je у свом третирању спољног аспекта државне функције превазишла, нпр., стаљинистичку совјетску теорију спољне функције државе у XX веку. У свим деспотијама полицијски службеници односно полицијске надлежности руководећих управних стручњака и функционера играју много већу улогу но у осталим докапиталистичким државама. Атињани су толико презирали полицију да су робови регрутовани за састав полицијских одреда. Државе ко je нису деспотије, имале су много мање напето стање друштвених односа од деспотије. Међутим, и између самих деспотија постоје разлике у значају полиције. Деспотије релативно трајног бирократизма су израз напетог стања друштвених односа, тј. стања у коме постоји бирократски притисак на становништво, али je то стање много стабилније, него у деспотијама које су израз прелазног времена између старог и новог друштва. Можда je најпознатија по својој улози полиција француске апсолутне монархије која je толико развила своју делатност да je почела да запоставља државне интересе за рачун својих интереса и која je почела да се меша у туђе надлежности, тако да je она најтипичнији пример преображаваньа бирократске стручности и подржавања граница овлашћења, чак и кад су она помешана, што свакако смањује ča своје стране компетентност, у стање тзв. бирократске дилетантности. Ваља подвући да су најутицајнији подручни руководиоци Француске интенданти имали у својим рукама и локалне полицијске послове (30). Није случајно да су прве специјализоване расправе о јавној управи тог времена носиле назив у много случајева расправе о полиции. Са историске тачке гледишта интересантна je прва, досад псзната, детаљна наредба о полицији, коју je, по свему судећи, донесј владар хеленистичке државе Пергамона у средини II века пре н. е. Она показује да полиција није вршила само принудне акције, него се бавила и извесним пословима јавне службе. Градски полицијски органи (астиноми) вршили су контролу над потчињеним чиновницима, поштовања грађевинских прописа, старали су се о чистоћи бунара и цистерни и изрицали су високе казне. Улични полицијски органи (амодархи) изгледа да су били потчињени астиномима, нису могли изрицати казне, а старали су се о чистоћи улица и путева, с тим да сваки деликт пријавл>ују астиномима. Колико се водило

(29) В. Потемкин: Историја дипломатије, I, Београд, 1946. (30) В. Е. Strauss: н. д., рр. 182 —183; Е. Barker: н, д., рр. 70 —71.