Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

90

АНАЛИ ПРАБНОГ ФАКУЛТЕТА

озбиљно рачуна, бар у Пергамону, да полиција изврши све што je y њеној дужности, види се из одредби које формулишу да астиноми морају учинити све да се изврши оправка мёста које je нарушено, тако да се у року од 10 дана ствар доведе у пређашње стање. Ако астиноми то не изврше, ствар преузимају управни чиновшщи, а трошкове оправке плаћају астиноми, који се осим тога кажњавају са 100 драхми, исто тако се сопственици покварених цистерни кажњавају за сваку покварену цистерну са 100; драхми. Казна која je наплаћена од астинома, а изречена од стране „чувара закона” предаје се каси (из Наредбе се не види која je каса у питању) (31). На овом месту треба још нешто рећи о улози и положају управних стручњака уопште, као и о извесној кадровској политици, наравно у елементарном стању. 5. Бирократски службенички систем. Бирократе свих рангова хијерархије су, правно узето заступници владара, што посебно уздиже њихов слој према осталим слојевима слободног становништва. Приближну слику за Египат, а вероватно и за остале деспотије, пружа један папирус из Средњег царства (2400 своме сину и набраја преимућства која према осталим занимањима има чиновнички сталеж. Значајно je што се одавде разабире да чиновницима могу поётати и припадници оних друштвених слојева који су раније могли бити подвргнути батинама” (32). Државни службеник je, у начелу, могао бити сваки Слободан човек, који je, исто тако, у начелу, могао да допре до највиших звања, што се наравно ретко дешавало. Већ пример апсолутне монархије, рецимо са вишим официрским чиновима, који су били резервисани за аристократију, показује нешто сасвим друго. Када je реч о принадлежностима, ко je су имале разне облике ■ — новчани, натурални и кулук односно разним њиховим комбинацијама, треба нагласити оштру разлику између виших и нижих службеника, тако да су углавном виши службеници даривани са великим поседима, што се лоше одражавало на савесност нижих чиновника. Екстремне појаве у приходима службовања представљају појаве купопродаје службеничких звања, што je нарочито проширено у апсолутној монархији или Риму. То ce повезује и са питашима схватања службеничке делатности у погледу критеријума њене стручности. Држава je сигурно, бар приликом купопродаје важнијих звања морала мислити и на способности купаца. Службовање оваквих лица било je стално раздирано између њихових ндстојања да звагье користе као приватни сопственици и државне противакције ради спаса државног интереса (33). У вези с тим поставља се питање односа између професионалног и патронажног критеријума у регрутовању службеничких кадрова, које и данас није изгубило своју актуелност. Поред тога што су нека службеничка звања била принудна „још су чешћи ... примјери где се служба сматрала...

(31) Ш. Ч.: О полицији у Старом веку, Полиција, Београд, 19 —20/37, с. 957 —958. (32) Др. Ф. Чулиновић: Опћа хисторија државе и права, I. Загреб, 1949, с. 54.

(33) В. Др. А. Балтић: Општа теорија о појму јавног службеника, итд., Београд. 1938, с. 6—B. И. Д. Мартисевић и др.: н. д., с. 241. Е. Strauss: н. д., р. 180. R. Levinzon Morus: Ратни профити, Београд, с. 4 —5.