Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПОЛИТИЧКА ЕКОНОМША И ЕКОНОМСКА ЕМIШРИЈСКА ИСТРАЖИВАЊА

потпунију везу са емпиријом. Тако економисти преузимају своје математске методе и дедуктивни прочее резоновања од теоријске физике, статистичка истраживања заснивају на принципима генетике и агрономије, изграђују своје системе класификације на бази метода употребљених у хемији и таксонрмији, моделе нстраживања и њпхову технику постављања добијају из механичких наука, а методе анализе, које се односе на консеквенце одређених економских активности, идентнфикују са радом машина (engineering) (')• На тај начин, у тежњи да премосте раскорак између непосредно датих економских феномена и теорије, економисти су све више прпнуђенп да дозволе знача] ан број произвольности п артифидпјелностн при прпкупљању података, њиховол! третирању и интерпретацпји. Емпирички истраживачи, прнхватајућн инструменте који нису у право] мери адаптиранп теорнји и њеним захтевима, морају ce подврћи характеру самих пнструмената. На та] начин они претпостављају без довољно основа да су хетерогени и сложени елементи економскнх односа и структура хомогени, комплексне односе и релације сматрају једностраннм и простим, непознате величине сматрају познатпм, варијабплне вредности сматрају фикеннм, системе економских односа у стварности „отворене” сматрају изолованим и „затвореним”, оне структуре које су неодређене сматрају дефиннтивним и одређеним и сл. То je у основи метод, који бпемо могли назвати npeiMa потреби вештачкнм симпликацнјама, факторпзацијама, нзолацнјама, генералпзацнјама. Коначни резултат je да структура емпиричке анализе ни]е у сагласности са структурой теоријске анализе, да није у статьу да дефинише суштинске елементе многих економских појава и да се ствара вештачки привнд емпиричке документованости која нити верификује адекватне теорије, нити може битније да допринесе откривању стохастичких и сличних законитости. Неколико примера могли би да илуструју ове наводе. Y модерно] економији честа je употреба емпиричких једначина које, на бази статистички прикупљених сери] а података, утврђују међузависност измеБу две или више економских варијабила посредством индуктивна статистичке процедуре (регресионе једначине). На пример, велики бро] различитих емпиричких функција потрошње израчунат je у разним земљама, а било je покушаја и у нас. Функцнја потрошње изражава зависнет агрегатне потрошње од националног дохотка, дохотка на располагатьу потрошача, или било које друге варијабиле за коју аналитичар налази да има значаја. Но та je зависност („законитост”) утврђена само на та] начин што je претпоставл>ено да постоји константнист структуре односа и да због тога постоји непроменљивост (январи јабилност) у кретању студираних елемената (потрошње, потрошачког понашања). Ово je, међутим, методолошки поступак који има искључиву важыост за природпе науке, где се може цретиоставити да ће инваријабилност елемената остати трајна характеристика разматране структуре односа, што je у економским односима бесмислено претпоставити. Према томе, употреба регресионих једначина нема никакву сазнајну, ни предикативну моћ, уко-

(4) Види сличну аргументацију и исцрпну демонстрацију ових ставова: В. В. Seîigman: Main Currents in Modern Economics, 1962, exp. 785 и дад.е, S. Schoefler: The Failures of Economics, A. Diagnostic Study, Cambridge, 1955.