Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Претпоставке за подизање ове тужбе су биле; а) да постоји уговор измеЬу тужиоца и лица alieni iuris или роба; б) да дужник, лице alieni iuris или роб има пекулијум; и в) да je вредност, добивена из тог уговора, ушла у имовину шефа породиде. Патерфамилијас односно господар роба одговарао je само за ону вредност која je унета у његову имовину или употреблена у његову корист ( 10 ), и то без обзира да ли та корист join постојн и у време подизања тужбе (“); он није одговарао ако су у његову имовину унете некорисне ствари ( 12 ). За разлику од actio de peculio, actio de i. r. v. није била временски ограничена ( 13 ). Y периоду позне класике неки правннци су захтевали да се патерфамилијас из закљученог уговора стварно и обогатно ( 14 ), а са друге стране тужба се могла подићи и кад лице alieni iuris или роб није имао пеку ли ј ум ( 15 ). 3. Ако се, и поред тога што je реч о правннм ннститутима који припадају разним историјским епохама и различитим правыим системима, изврши упореВење између римске actio de i. r. v. и верзионог захтева савременог аустријског права, може се утврднти да разлике између њих постоје пре свега у области примене, а затим и у начину на који настаје верзија. Римска тужба je једна од actiones adiecticiae qualitatis и примењује ce само y случајевима одговорности шефа породице за обавезе из уговора њему потчињених лица. Она проистиче из породично-правних и имовинских односа специфичннх за римско право и настала je из потребе да се у време када je дошло до разбијаља затворене кућне привреде и преласка на робно-новчане односе укључе у привреду и лгща која су економски и правно зависила од шефа породице. Join од доба пунских ратова, имућнији римски граВани поверавали су вођење неких својих послова синовима и робовима; све што они прибаве припадало je шефу породите, али за гьихове дугове он није одговарао, што je представљало препреку за нормално обављање послова и кредиту способност лица у зависном положају. Решење je нађено у тужбама adiecticiae qualitatis, којима je поверилац лица alieni iuris или роба могао да у предвиђеним случајевима наплати своје потраживање од њиховог патерфамилијаса или господара. Actio de i. r. v., као једна од тужби ове врсте била je, према толге, примегьивана у строго одреВеној и релатнвно ограничеиој сфери правних односа и по својој суштини и циљевима због којих je била уведена битно се разликује од верзионог захтева савременог права.

(10) D. 15, 3,3, 1.

(п) D. 15. 3. 3. 7 тужба се одобрава, иако се жито, употреблено у корист патерфамилијаса покваркло; ibid. § 8 исто, иако се сазидана кућа срушила.

(is) D. 15. 3. 3. 4.

(U) D. 15. 1. 1. ... de in rem verso actio enim perpetua est.

(14) Pomponius—Ulpian у D. 15. 3. 10. 7 и D. 15. 5. 2. Ynop. Niederländer, Bereicherungschaftung im klass. röm. Recht, Weimar, 1953.

(15) Ynop. J. Gay, L'in rem versum à Г époque classique, Varia, Etudes de droit romain, Paris, 1956. erp. 166—175, који детально анализира питање везаности ове тужбе за постојање аекзшштма.

245

ACTIO DE IN REM VERSO ОД РИМСКОГ ПРАВА ДО АУСТРИЈСКОГ ОГЗ