Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Kci ни je могла бити позвана, позив за странку je обично био ггрибијан на огласку таблу органа, а некад je и сама одлука била прибијана, па се, по истеку извесног рока, сматрало да je достављање извршено. Позивање страке ради пријема одлуке било je неповољно по странку, jep joj je изазивало губљење времена, а за истицање на огласној табли органа било позива било саме одлуке странка по правилу нще ни сазнавала, сем пук им случајем. Међутим, сматрајући и такву одлуку достављеном, орган je често приступао извршењу, или je, пак, доносио друге одлуке на подлози стања које je требало бити створено одлуком за коју се сматрало да je доставлена. Ово je стварало особито мучне и сложене ситуације по лица на која су се такве одлуке односиле. Имајући у виду тешке последние неправилног достављања и потребу уредног достављања, ЗУП je детаљно разрадио ову материју, прописујући ко врши достављање, коме се одлука може предати, на ком месту, у које време и у којој прилици, шта се ради у случају немогућности да се странка ггронађе и сл. За све случајеве до којих може доћн при радњи достављања и за све односе који при том настају између органа и странке, Закон je прописао правила чијом се применом обезбеђује пријем одлуке од стране странке и прибавл>а поуздан доказ о томе, а истовремено избегава ометање странке у њеном раду, па чак и у коришћењу одмора у току ноћи и у празничне дане, сем сасвим изузетних случајева. Радња ко ja je у управном поступку врло честа, а и једноставна, као што су и претходне, јесте позивање. Према чл. 70. ЗУП-а, орган који води поступай овлашћен je да позива лице чије je присуство у поступку потребно, а према чл. 73. позвано лице je дужно да се позиву одазове. И у овако једноставном односу појављује се доста питања која се морају репшти, a чије ce решавање не може препустити самом органу, стога што то има утицаја на положај странке у поступку. С обзиром на то, Законом je прописано да орган може, по правилу, познвати само оно лице које борави на његовом подручју, да се лице не може позивати ради достављања, да се може позивати писменим позивом, који, поред општих података о органу који позива и лицу које се позива, мора садржавати и означење предмета због кога се позвани позива и у ком својству, која помоћна и доказна средства треба да поднесе, кога може повести, да je дужан известити орган ако je спречен да дође итд. Орган je дужан да у позиву одреди време доласка позваног, и то тако да позвани буде услед тога што мање ометан у вршењу свог редовног посла, да му се омогући да се прнпреми за радњу ради које се позива, и да му се услед одазивања позиву изазове што магье трошкова. Ако се позвани не одазове позиву, а изостанак не оправда, може бити приведен, па и кажњен. Ова и joni нека питања у вези са позивањем регулисана су тако да позваном буде што лакша дужност одазнвања позиву, али да се он ипак одазове позиву и тиме омогући даље вођење поступка. Само неколико радњи поступка, и то оних најједноставннјих, које су овде примера ради изложене, указује на односе у које долазе орган и странка. Y осталим радњама поступка, које су сложеније, односи о којима je реч много су бројнији и сложештји. Са ових разлога, међу одредбама ЗУП-а највише je оних којима се регулишу ови односи. Посматрајући ЗУП у целгши, лако се уочава тежња да се случајеви у којима се оставља органу да решава по свом нахођењу сведу на најмању меру. У највећем броју односа између органа и странке, па и у онима у којима би било могуће оставити органу слободу одлучнвања, Закон ни je

110

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА