Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

376

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

непознат уговор. Новац који се плаћа да би ствари које се превозе биле „salvae”, није могао бити ништа друго до новац који се плаћа на основу закљученог receptuma. С друге стране, и логично je да receptum није могао бити бесплатан. Бродар je тиме преузимао посебну обвезу, он je гарантовао да ће роба бити испоручена, а самим тим морао je и да joj посвети пажњу већу од оне која се од њега захтевала на основу зактьученог уговора о превозу. Осим тога он je на себе преузимао и знатан ризик. Нормално je да бродар такве обвезе није преузимао без икакве престације друге уговорне стране. 6. Ова четири Улпијанова текста показују да се и у развијеном класичном праву одговорност бродара, санкционисана преторовом тужбом de recepto, заснивала на посебном пакту и да je бродар за преузимање такве одговорности био посебно плаћен. Receptum je био самосталан пакт, а не pactum adiectum. Иако се њиме повећава одговорност дужника, он би у принципу могао бити закључен као додатни пакт уз уговор о превозу, јер има примера, нарочито у поморству, који несумњиво показују да су се додатним пактом могле и увећавати обвезе дужника ( S 7). Но, из чшьенице да je то у римском праву било могуће не може се закључити да je и receptum био додатни пакт ( cs ) . Оваквом закључку суггротстављају се два разлога. Пре свега постојале су две посебне тужбе, тужба из уговора о превозу (обично actio locati или conducti) и тужба из receptuma и о њима се као о посебним установама говори и у Јустинијановим Дигестама. Друго, као што се види из анализираног Улпијановог текста уD. 4. 9,1, 7, уговор о превозу и receptum су за исте ствари могла закључити два различита лица. Y пракси су оба уговора вероватно закључивана скоро увек истовремено и најчешће измеВу истих лица, па се често радило чак и о некој врсти уговора по пристанку: бродари су, вероватно, на сличан начин као што су то чинили caupo и stabularius, јавно оглашавали своје услове превоза и тарифе по којима су наплаћивали своје услуге ( еэ ). Цена превоза до одређеног места би зависила од тога да ли бродар прима обвезу да ће ствари које превози „salvum fore restituere” или не, и отуда je можда у свакодневној пракси постојала тенденција да се она разлика у цени, која се плаћа на име receptuma, схвати као саставни део возарине, nauluma или vecturae. МеВутим, правно receptum и уговор о превозу су били два одвојена правка посла, и када je то било потребно, као у случају који je имао у виду Улпијан уD. 20, 4,6, 1, водило се рачуна о разликама измеВу nauluma и новца који се плаћа бродару на основу закљученог receptuma. С обзиром да je receptum био самосталан пакт, којим се бродар обвезивао да ће робу неоштећену испоручити на уговореном месту, а друга

(67) Ynop. Scaevola, D. 22. 2, 5.

(68) Тако De Robertis, нав. дело, стр. 86 и даље.

(69) Упор. Girard, Manuel de droit romain, 4. изд. стр. 605. P. Huvelin, нав. дело, стр. 153.