Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

новом праву постао саставни део уговора о превозу С 53 ). Л. Митаје ( к<а ) се осин тога позива и на D. 4. 5. рг. из кога би, према његовом схватању, произилазило да je receptum био бесплатан. МеВутим, у том тексту није речено да je receptum био бесплатан. Гај о њему расправља о одговорности за кусходију и каже да наута не добија новад (merces) за чување (pro custodia), већ да би превезао путнике, па итак одговара за кустодију, као што и fullo и sarcinator нису плаћени да би чували ствари, већ за своје занатске услуге, па ипак одговарају за кустодију (° 4 ). Упоређујући обвезу бродара („да превезе путнике”) са обвезама које су имали fullo и sarcinator, Гај je сигурно имао у виду контракт locatio conductio operis, у коме се бродару запета плаћа само за превоз ( 65 ). Ни једно од ова два гледпшта ни je основано. Претпоставка да се радило о неком данас непознатом уговору о осигурању изгледа мало вероватна већ и стога, што нигде у изворима нема никаквог помена о неком таквом уговору. Трећа могућност би била да.»је Улпијан у овом тексту мислио на receptum ( ое ) и она je једино прихватљива. Улпијанове речи „ut salvae fiant”, тј. плаћа ce да би роба сигурно приспела, одговарају речима у тексту едикта „salvum fore receperint”. Улпијан у целом фрагменту разматра само заложно право установлено поводом уговора о зајму који се даје у разне сврхе у поморству, а у цитираном параграфу зајма који ce даје трговцу за потребе превоза робе бродом. Када се зна да je receptum salvum fore значио обвезу бродара да гарантује да ће роба приспети на одређено место, онда се просто намеће закључак да je Улпијан морао мислити само на тај пакт, а сувишно je претпостављахи да je постојао неки посебан, нама

(63) Р. Huvelin, нав. дело, стр. 137—155 и посебно стр. 154.

(63а) L. Mittels, loc. cit.

(64) Nauta et caupo et stabularius merceđem accipiunt non pro custodia, sed nauta Ш traiciat vectores ... et tarnen custodiae nomine tenentur, nam et -fullo et sarcinator non pro custodia sed pro arte mercedem accipiunt et tamen custodiae nomine ex locato tenentur."

(65) Ynop. Van Oven, нав. дело. Аргументима које je он изнео може се додати и то, да Гај употребљава термин merces бродари примају merces да би превезли путнике што je термин којим се означавала престација наручиоца дела, најмодавца или закупца из контракта locatio conductio. Основна Гајева мисао je била, као што се види из текста који je увршћен у D. 19, 2, 40, да каже да за кустодију одговара у принципу онај, ко je плаћен да би чувао ствар, али да од тога има изузетака. Ннје сасвим јасно зашто je Гај као пример тих нзузетака дао н бродара, јер, као што произилази из других текстова, бродар из locatio-conductio ни je одговарао за кустодију, а гьегова одговорност из receptuma je била већа. Због тога je тумачење овог'Текста још увек спорно, а многи сматрају да je претрпео знатне измене. Упор. R. Feenstra, Deux textes de Gaius sur la responsabilité contractuelle: D. 19, 2, 40 et D. 4,9, 5. Mélanges H. Lévy-Bruhl, Paris, 1959, стр. 105—119.

(66) A. Magdelain, нав. дело, стр. 147 и дал>е, заступа тезу да je receptum била обвеза бродара која проистиче из самог едикта и да не обухвата никакву посебну накнаду. Ипак, на стр. 327 каже да Улгшјан у D. 20, 4,6, 1 разликује цену којом се плаћа за гаранцнју да Be роба бити испоручена (новац из receptuma) од возарине, али да je receptum ипак био бесплатан, jep je плаћање посебне накнаде било само фактичко. питагье а не обвеза. R. L. Ménager, нав. дело, стр. 193, помиње овај текст и сматра да се односи на receptum, али се на гьему не задржава. Најзад, S. Solazzi, нав. дело, заступа тезу да je receptum био naturalia negotii уговора о превозу, али на стр. 127, примедба 1, изражава сумњу у тезу коју заступа и каже: „да je уговор о транспорту обухватао и receptum, не би било основа да Улпијан у D. 20. 4,6, 1 разликује naulum од новца који се Aaje,,veZ ut merces salvae fiant".

375

БЕЛЕШКЕ О О ПРИВОЗУ РОБЕ БРОДОМ У РИМСКОМ ПРАВУ