Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

страна му за го плаћала посебкгу накнаду, он би се, савременом терминологијом, могао оквалификовати као двострани уговор чија се економска сврха састоји у осигурању робе хранспорховане бродом. Характер уговора о осигурању receptum je имао нарочито у првом периоду свог посто Јања, када je бродар одговарао за преузету робу у сваком случају, тј. и ако она пропадне услед бродолома или ако je опљачкају гусарн. С обзиром на правну природу receptuma намеће се питање зашто je преторов едикт формулисан једнострано, зашто би на први поглед изгледало да je он био само мера којом се одговорност бродара за преузету робу пооштрава и чини апсолухном. Објашњење овог питања може се дати само у виду претпоставки. Пре свега, врло je вероватно да je и пре интервеиције претора у пракси закључиван уговор којим je бродар гарантовао власнику робе коју превози да ће je сачувати. Мада немамо никаквих изворних података, могуће je да je у грчком праву, или, join шире, у поморским обичајима Средоземља, давно пре преторовог едикта примењиван такав споразум. Постојање једнообразннх oöirnaja у медитеранском поморству и ггрекоморској трговини у Антици, обичаја који воде порекло из вавилонског и феничанског права, да би у време грчке експанзије постали општа правила медитеранске трговине, у данашњој науци ннје више салю претпоставка, већ се сматра несумњивом чшьеницом. Поред тога, истраживања која су вршили Митајс и Парч ( 70 ) убедљиво показују да су преторски пакти који се у Јулијановој кодификацији едикта називају recepta, посебно receptum argentarii, преузети из грчког права у коме су постојали под именом egiasthai и апаdeksesthai као уговори којима једна уговорна страна преузима одређене гарантије према другој утоворној страни. Када су римски трговци почели да закупљују бродове од грчких бродовласника они су, вероватно, често прибегавали и закључењу уговора којим бродар гарантује сигурно приспеђе робе на уговорено место. Претор je затим санкционисао такав уговор увршћујући га у римски ius gentium ( ri ). Могуће je, даље, да бродари, пре него што je претор санкционисао овакве уговоре, често нису поштовали преузете обвезе или да, што нам се чини још вероватнијим, таквим уговорима није био обухваћен и ризик од бродолома и пирата. Ако je ова друга претпоставка тачна, сигурно je да су се бродари у случају неиспуњења преузете обавезе позивали понекад на бродолом кога није ни било. Неповерење у перегрине уопште, лош глас који су уживали грчки поморци и жел>а да заштити интересе римских трговаца били су разлози због којих je у едикту, којим je санкционисао овај уговор, претор само рекао: „ако онај ко се обвезао на receptum salvum fore не врати преузету робу, судићу му.” То je значило: нема више позивања ни на какве олакшавајуће околности, не признајем никакав брололом ако си гарантовао да ће роба приспети salvum fore, дужан си да

(70) L. Mitteis, нав. дело и J. Partsch, нав. дело, стр. 416 и даље.

(71) Чини нам се несунњивим да je едикт донео претор перегринус, а не претор urbanus, као што мисли Ménager, нав. дело; стр. 20?—206.

377

БЕЛЕШКЕ О УГОВОРИМА О ПРЕВОЗУ РОБЕ БРОДОМ У РИМСКОМ ПРАВУ