Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

378

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

нспуниш свој y обвезу. Ha тај начин je едикт, којим je санкционисан уговор који je већ примењиван у пракси, био формулисан тако да би се заиста могао добити утисак да се радило о „административно-пеналној мери”. Уколико je тачна претпоставка да пре преторовог едикта овим споразумом није био обухваћен и ризик од бродолома и пирата, онда je тачно да je претор уједно и пооштрио одговорност бродара. Али он то није учинио Y односу на одговорност из контракта locatioconductio, већ у односу на одговорност из receptuma, закључиваног до тада у складу са важећим обичаЈима. Доцније, почетком принципата, када су се прилике стабилизовале, када je пловидба постала сигурнија, одговорност бродара je ублажена и они више нису сносили ова два основна ризика поморске пловидбе. Да je одговорност бродара била почетком принципита ублажена, сведочи само Улпнјаново саопштење уD. 4,9, 3, 1 у коме je речено; „Лабео je писао да ако ствар пропадне услед бродоло!ма или услед пљачке гусара, није неправично да се бродару да приговор ” ( 73 ). Мада неки историчари сумњају у аутентичност овог текста и сматрају да су тај приговор измислнли правниди у доба домината, односно да то није писао Лабео већ Јустијанови компилатори ( 73 ), нема озбиљних разлога због којих не бн требало веровати у податак да су правници почетком принципата сматрали да je неправедно да бродар одговара и у случају бродолома или због тога што су брод опл>ачкали гусари. Напротив, то je сасвим разумљиво ако се узме у обзир да су у доба принципата бродови већ били добрим делом у рукама Римљана, да су иыператори предузимали разне мере за унапређење поморства и да je пловидба била сигурнија. О Клаудију нише Светоније да je уз велике трошкове реконструисао пристаниште у Остији ( 74 ) ида je трговцима омогућио добре зараде преузимајући на себе трошкове губитака које би претрпели услед бродолома, као и да je додељивао статус римског грађанина свакоме ко би саградио трговачки брод велике тонаже ( 75 ). Податак да je Клаудије преузимао ризик бродолома који су сносили трговци није додуше сасвим сигуран доказ да receptum није више обухватао и овај ризик, јер трговци нису морали да закључују и тај пакт, ади упућује на такав закључак с обзиром да je добар трговац свакако био дужан да предузме све мере да би осигурао робу коју транспортује бродом. Ублажавање одговорности бродара из receptuma je дело класичне правые науке и exceptio се давала само од случаја до случаја, што се види

(72) „Inde Labeo scribit, si quid naufragio aut per vim piratorum perierit, non esse iniqum exceptionem ei dari. . ~,

(73) G. V. Beseler, Studi in onore di S. Riccobono, I (1936), стр. 306. P. Huvelin, пав. дело. стр. 149. F. Haymann, нав. дело, стр. 40.

(74) Т. Frank, Rome and Italy of the Empire, u: An Economic Survey of Ancient Rome. Vol. V, Baltimore, 1940 стр. 238—240. Suet. Claudius, 20, 3 и Dio., 60. 11.

(75) T. Frank, нав. дело, стр. 268. Suet. Claudius, 18, 2—19.