Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

404

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

законику, од чл. 2141 —2163, имамо и низ посебних подзаконских правних аката који ближе регулишу наполичарске односе у пој единим провинцијама (Тоскани, Емилији, Лацију и другим). Перед тога, у овој материји велики знача] имају обичаји. Ови обичаји су претежно локалног каракхера, па je било покушаја да се они у извесном смислу уједначе и да се усвоји један минимум одреВених правила ко] а би важила за наполицу у читаво] Итали]и. Y том смислу донета je и чувена Carta della mezzadria од 1933. године. Наравно да je ова Carta била израз демагогије фашистичког руководства, и да je оно на тај начин желело да извесним побољшањима која су била предвиВена за наполичаре политички привуче масе италијанске сиротшье да подржавају фашистичку политику. МеВутим, без обзира на намере фашизма које су у крајњем имале за циљ још већу беду италијанске сиротиње а посебно наполичара, ипак су извесна правила предвиВена у овом документу била од знатне користи за наполичаре, па према мишљењу многих савремених италијанских правних писала Carta della mezzadria од 1933. године није изгубила своју правку важност. ( 1в ). Нарочито се ово односи на одредбе које говоре о томе да су сви чланови наполичареве породнце субјекти наполичарског односа, тј. да они имају непосредиа права и обавезе у том односу, а не само ггреко старевшие породице. Исто тако je значајан и други део Carta della mezzadria од 1933. године, који ставља у дужност власнику уступиоцу добра да води рачуна о примени правила добре аграрне технике и да помогне примену такве технике својим властитим средствима. МеВутим, смахрамо да, и поред одреБеног значаја који има Carta della mezzadria од 1933. године, савремени италијански писци у томе претерују, jep je ипак њен значај био више политички него правни. Стога ми смахрамо да су одредбе италијанског Грађанског законика у овој материји основна правила, а да су правни обичаји гьихова корисна допуна. Истина, у овој материји je издато и неколико значајних закона. На пример Закон број 1904 од 4. августа 1948. године, који je обезбедио за наполичара право учешћа у износу од 53% од добијеног приноса. Затим, одредбе Закона за облает Салари од'29. маја 1956. године број 500, који садржи правила о расподели плодова који се у наполичарском одпосу добију од стоке ( ls ). Немогуће je овде подробније улазити у третирање наполичарског односа, jep je то врло сложен правни однос. Наиме, поред основних правних правила која регулишу наполицу, постоји и низ правних обичаја који различито третирају права и обавезе наполичара и власника. Стога ћемо само укратко навести основне обавезе које су предвиВене у италијанском ГраВанском законику, као и основна правила о наполици ко ja он садржи, а питање обичајних правила оставићемо за један посебан рад. Према италијанском ГраВанском законику, наполшда може бити закључена на неодреБено и на одређено време. Y случају да je наполица закључена на неодреБено време, сматра се да je закључена најмање на једну

(is) Carrara: Contratti agrari, p. 461; Bassanelli: Impresa agricola, p. 469.

(if) Salciarini: Incostituzionalità della L. 29. maggio 1956, n. 500, ~Foro llaliano”, 1956, I, 1544; Carrozza: La legge salati s l insoluto problema dell assegnazione delle scorte vive nella mezzadria (Riv. Dir. Agr., 1957, 11, 11).