Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

434

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Према томе, у појам радног спора (2) улазе и радии спорови поводом конкурса, али не и други спорови који би могли настати поводом заснивања радног односа. Овакво становиште произилази из Основног закона о радним односима, и када се у пракси поставило питање да ли радниди који су се јавили за слободно радио место на основу обичног оглашавања (без конкурса) ил!ају право на вођење радног спора, Савезии секретариат за рад je, на пример, одговорио негативно ( 3 ). У закључку овог објашњења се каже: ..Иначе сматрамо да се на лица која се пријављују по оъласу не могу применити одредбе ОЗРО-а у праву приговора и г ужбе суду, jep се ове одредбе односе само на раднике на раду у радној организации и на лица која су участвовала у гсонкурсу (чл. 122 —126. и чл. 23. ОЗРО-а”) (подвукао В. Б.). Као што се некада право на радии спор везивало за уговор о раду ( 4 ) и у спору се расправљало извршење права и обавеза из уговора, тако се и сада ово право везује за радни однос и само изузетно укључује у себе и спорове поводом конкурса. Y опредељењу радног спора одлучујуће je, изгледа, својство радника и постојање радног односа. Y цитираном објашњењу схоји да „лица која се пријављују по огласу” немају право на приговор. То значи да право на приговор имају само радници у ради ом односу и учесници конкурса. Судови такође стоје на том становншту ( 5 ). По овоме би изгледало да je једино важно да се заштите права оних радника ксји су у радном односу. Историјски гледано то je разумљиво, jep су синдикално организовани радштци водили борбу за заштиту својих чланова, а пре свега оних који су у радном односу. Више се могло утицати на послодавце у погледу престанка радног односа него код заснивања радног односа и због тога што се заснивање радног односа очигледније типе власништва и права располагагьа средствима рада, него престанак радног сдноса. Повреде права радника приликом засниваньа радног односа у нас су, међутим, могуће и до гьих и долази. Казна за џрекршај (чл. 144. ОЗРО) у

(2) Др А. Балтпћ, др М. Деспотовић, Основп радног права Југославпје и основни проблеми социологије рада. Беотрад 1967. стр. 301 —305. и лр Д. Перипшћ, Судска заштнта права из радних односа у ФНРЈ, Београд 1958, стр. 53. и 60.

(з) Објашљење Савезног секретаријата за рад бр. 254/1 од 1. 111 1967. гласи: ~Ако се радио место не попуњава путем конкурса, већ огласом, па буде примљен на рад радник који не испуњава услове из огласа, односно услове за рад на том радном месту на које je прнмл-сн, а не радник којн испуњава те услове, онда се пре свега поставља питање због чета je то урадио орган којп je одлучио о пријему тог радника. До такве ситуације не треба уопште да лоВе. Ако дође, ОЗРО-ом je предвиЬена санкција за радну организацију и за одговорно лице у њој (чл. 144, ст. 1, тач. 2. и ст. 2, чл. 145). Иначе, сматрамо да се на лица која се пријављују по огласу не могу применит одредбе ОЗРО-а у праву приговора и тужбе суду, jep се ове одредбе односе само на раднике на раду у радној организации и на лица која су участвовала у конкурсу (чл. 122—126. и чл. 23. ОЗРО-а). ”

(4) Др А- Першпнћ, op. cit., стр. 185.

(5) „Радни спор V смислу члана 22. ОЗРО-а може се водити само поводом прије.ма некое лица у радни однос по спроведеном конкурсу, када сваки учесник у њему може тражитп његов премештај због повреда у спроведеном поступку или пошпптај одлуке о пријему одреЬеног кандидата. Према овоме радни спор у смислу наведеног проппса не би могао да се води када je неко примљен у радни однос после оглашавагьа радног места на огласној табли предузећа као што je то овде случај. . .” (Окружии суд у Смедереву П. 875/66).