Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

435

ЗАШТИТА РАДНИХ ЉIДИ Y ВЕЗИ СА ЗАСНИВАЊЕМ РАДНОГ ОДНОСА

случају повреде права радника у погледу ступања на рад није адекватна мера, јер je у питаььу повреда која битно вређа право радника да под једнаким условима ступи на рад на слободно радио место и да с обзиром на иегове способности и потребе радне организације буде одлучено да ли ће бити примљен на рад. Реч je о његовом праву да ради и управља друштвеним средствима. Реч je о праву на рад. Y стварности, одлука о прнјему на рад може да садржи вишеструке, па ii тешке повреде права радника и радног човека и обавеза радне организације. Тако je, на пример, у месту С. радна организација Р. огласила радио место слободним и пријавила га служби за запошљавање (15. 11l 1965). Истог дана организација Р. примила je на рад радника В., а радника Ж, који се по огласу пријавио за радио место, обавестила да га не може примити и да ће на то место радник бити примљен тек после 1. јануара 1966. То, као што се види, није одговарало стварности, jep je већ био примљен на рад радник В. Пошто je радник Ж. покренуо радни спор, радна организацща je објаснила да je радника В. примила у привремени радни однос (ОЗРО не познаје институцију привременог радног односа), а од 1. I 1966. године у радни однос на неодређено време. Поступајући као да je у питању конкурс, Општински суд je сматрао у конкретном случају да одлука о пријему на рад радника В. није законита. Окружни суд je, меВутим, стао на становиште да у датой случају није у питању конкурс (што je било тачно) и да, према томе, нема места вођењу радног спора. Тако je очигледно незаконит поступак и одлука о пријему радника В. остала на снази, а права радника Ж. остала су незаштићена, јер није у питању конкурс већ обично оглашавање слободног радног места! Из наведеног се види да са ширег друштвеног становишта, а посебно с обзиром на гарантовани положај и улогу човека у самоуправном друштву, сада важеће решење у погледу радног спора приликом заснивања радног односа није адекватно. С обзиром на ово и на одредбе чл. 70. Устава СФРЈ о судској заштити права гарантованих Уставом, може се поставити питање не би ли требало мењати одговарајуће одредбе ОЗРО-а. Чини се да би их требало мењати, и то са ових разлога: 1. Ако се право на приговор и вођење радног спора поводом ступања на рад призна само учесницима конкурса приликом заснивања радног односа, онда би се радници у погледу остваривања права на раду делили на оне који су у радном односу и оне који то нису, што би доводило у бољи положај оне који су у радном односу. То схватање je, чини се, блиско схватању радног односа као односа послодавац радник. Ако би се овакво становиште бранило тврдњом да се без конкурса попуњавају само радна места за ко ja су потребне ниже квалификације, то не би било тачно, jep се овим путем попуњавају и радна места за која су потребне и највише квалификације. Уосталом, и када су за радио место потребне ниже квалификације, неопходно je пријављенима за та радна места обезбедити одговарајућу заштиту када су им повређена права односно непосредни интерес заснован на закону.