Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

436

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

2. Иако може звучахи доста неодређено, треба подсетити на уставне гарантије једнаке доступности свих радних места и забране дискриминации је (чл. 33. и 36. Устава СФРЈ). Једнака доступност свих радних места je елеменат права на рад. Та гарантована једнака доступност je једнака само под истим условима a неједнака под различитим, те и представља реализапију начела „свако према способностима свакоме према раду”. Повредом начела „свако према способностима", односно једнаке доступности сваког слободног радног места, вређа се и право на рад и начело „свакоме према раду”. Због тога треба обезбедити заштиту свима код ступања на рад, па нема разлога да се ту прави разлика према кватафикацијама или према начину пријављивана за слободно радио место. 3. Као што je истакнуто, ограничена послодаваца у погледу пријема на рад радника у области права су само симболична. По инерцији се следе логика и института буржоаског права, иако je приватна својина укинута, Следећи ту логику у социјалистичким државама се више места даје заштити права радника приликом престанка него приликом заснивања радног односа ( 6 ). Таква заштита je била разумљива у условима приватне својине, али не и у условима друштвене својине. Истина, у социјалистичким земљама, где се врши централизована расподела кадрова, овај проблем се поставка нетто друтачије, јер често држава, односно њени органи одлучују о заснивању радног односа. У нашем самоуправном систему се не могу усвојити ни решена која одговарају систему административне расподеле кадрова, нити позната решена буржоаског права. Због тога треба у нас обезбедити доследну заштиту права на рад у самоуправном друштву у складу са гарантованим и улогом и положајем радног човека. Треба, такође, рећи да je заштита радшпса приликом престанка радног односа много потпунија у социјадистичком него у буржоаском праву, и то не само законска него и судска. Но, и то није постигнуто одједном, бар у правној сфери, jep je било дискусија и различитих решена у судској пракси, на пример, поводом питана да та се и поводом „неоправданог” отказа може водити радни спор ( 7 ). 4. Потребно je, у складу са суштином друштвене својине и друштвених односа који се заснивају на друштвеној својини, да се обезбеди једнака доступност свих радних места у друштву. Полазећи од слабоде и самосталности радних заједница у одлучивану о пријему радника, често се сматра да ту слободу треба щто мане ограничавати. Та слобода се, меВутим, понекад ограничава непотребно, као, на пример, у случају одредби о конкурсу, док се у случају одредби о оглашавану слободянх радних места путем обичног огласа та слобода, чини се, доводи дотле да може да угрози права радног човека. Овде je, међутим, приликом заснивана радног односа бихније право радног човека да буде третиран једнако прнш-

(6) V совјетском праву je, на пример, одређено да тужилаштво хможе уложити жалбу ако предузеће незаконито одбије да прими радника у радии однос. В. Н. Л>. Александров, Трудовое право, Москва 1966, стр. 66.

(") Др А. Балтић, др М. Деспотовић. op cit., стр. 313. Д. Паравина, Заштита радника у поступку отказивања радног односа, Зборник радова Правно-економског факултета у Нишу, 1963. (сепарат).