Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

437

ЗАШТИТА РАДНИХ ЉУДИ У ВЕЗИ СА ЗАСНИВАЊЕМ РАДНОР ОДНОСА

ком одлучивања о пријему на рад, уз поштовање начела „свако према способностима” и једнаке доступности радних места. Слобода и самосталност радне заједнице овде су установљене у интересу радног човека, те та слобода нема сама по себи примаран значај. Слободно одлучивање и самосталност радних заједница треба управо да гаранту ју зајамчена права човека у последу рада. Понашања и акти радних организација који су супротни гарантованим правима у погледу рада и обавезама радних оргнизација у последу права на рад треба да буду предмет поновне оцене самоуправних орсана, па и предмет оцене суда. 5. Одлуком којом je примљен радник који не испуњава услове за рад на датом радном месту, омосућава се таквом раднику да остварује лични доходах и друса права из раднос односа, на пример да реши стамбени проблем, док онај који je испуњавао услове остаје незапослен. Чак и када се запосли одмах у друсој орсанизацији, он je често оштећен одлуком којом није примљен на рад. Y време остваривања начела дохотка сам улазак у радну орсанизацију са већпм дохотком обезбеђује раднику веће изследе за лични доходах, стручно усавршавање и решење стамбенос питања. Према томе, радник je, по правилу, заинтересован да ступи у дату радну орсанизацију, а не само да ступи на рад у било коју радну орсанизацију. Ако се, дакле, свима не призна право на приговор и вођење раднос спора поводом засннвања раднос односа, онда се тиме посредно омосућава, макар у незнатном броју случајева, да радници који су примљени на рад противно начелу једнаке доступности радних места остваре стандард који не може да оствари радник који je испуњавао услове, a није примљен. 6. Дужност je радне заједнице да ствара услове за оствариванье права на рад. Ако она приликом одлучивања о пријему на рад не поштује права раднос човека, она крши своје обавезе. Без обзира да ли je у питању конкурс или није, требало би дозволити подношење приговора и право на воБесье раднос спора. II Приликом заснивања раднос односа, право на вођење раднос спора дакле, имају само учесници конкурса. Такав je став и судске праксе ( 8 ). Има, меВутим, схватања да ни сви учесници конкурса немају леситимацију за вођење раднос спора. Тако се сматра да учесници у конкурсу који не испуњавају услове за рад на датом радном месту, немају леситимацију за вођење раднос спора, чак ни онда ако примљени радник такође не испуњава те услове ( 9 ). Ово схватање се образлаже тиме, да раднику који није прнмљен a који не испутьава услове, пријемом радника који

(8) Када се неко радио место у радној организации по закону и по општем акту те организације не попуњава путем конкурса, онда лица која ннсу примљена на ово радио место не могу покретати радни спор због неправилности попуњавања овог радног места" (в. Пресуду ВСС у Београду, Рев. 159/66 Билтен ВСС бр. 9).

(э) Слично схватање je изражено, нпр., у судској пресуди: , Избором кандидата којн не испуњава услове патјечаја за директора предузећа није повређен правнп интерес друтог кандидата који такође не исиуњава услове" (Пресуда Врховног суда Хрватске бр. Y. 1123/67 од 10. I 1968, Информатор бр. 1470 од 10. IV 1968.