Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

439

ЗАШТИТА РАДНИХ ДУДИ Y ВЕЗИ СА ЗАСНИВАЊЕМ РАДНОГ ОДНОСА

За случај да радыо место није јавно оглашено, није предвиБена могућност вођења радног спора, јер легитимацију за вођење радног спора имају само учесници конкурса. Могло би се узети, меБутим, да je овде извршена повреда поступка ко ja je могла битно утицати на одлуку о пријему на рад, што je разлог за стављање одлуке о пријему на рад ван снаге, али пошто су у шгтању радни људи који нису учесници конкурса, они нису легитнмнсани за вођење радног спора. Јасно je, међутим, да су радни људи ту доведени у заблуду и да због тога и нису могли бити учесници у конкурсу, јер конкурса није ни било, а радио место je попуњено интерним конкурсом, шуи без њега, иако je постојала обавеза да се радио место попуни конкурсом. Кажњавање за прекршај у оваквим случајевима није адектавна заштита права на рад, те би требало тражити друга и другачија решена (чл. 124, ст. 1, тач. 1. ОЗРО). Из свега овог се може видети како je у суштипи неадекватно решење по коме се легитимација за вођење радног спора поводом заснизања радног односа признаје само „учесницима” конкурса. Y горе третираним случајевима би требало дозволити свим заинтересованим радним људнма, односно свим грађанима, да покрену радни спор, или бар онима који испуњавају услове за рад на датим радним местима, без обзира што се нису пријавили за радио место. Y случајевима када je очигледно повређено начело једнаке доступности слободних радиих места и начело „свакоме према раду”, требало би дозволити покретање радног спора и у дужим роковима од уобичајених. Поставља се, дакле, питање ко има и коме би требало признати право на вођење радног спора поводом спорова у вези са заснивањем радног односа, односно доношења одлуке о при ј ему на рад. Овде може бити од интереса одредба члана 124, стр. 1. Основног закона о радним односима, према којој „ако радник сматра да му je коначним решењем повреБено право, може ради остваривања тог права поднети тужбу суду опште надлежности (радни спор)”. Из овог произилази да радник коме je коначним решеньем повреБеыо право може ради остваривања тог пр'ава повести радии спор. То би могло да наведе на помисао да радници који су у радном односу, па се јаве за слободно радио место на основу обичног оглашавања, имају право на воБење радног спора против коначне одлуке о пријему на рад, без обзира што ннје у питању конкурс. Лако je, међутим, утврдити да се одредбе чл. 124. налазе у одељку о остваривању права на раду и по основу рада (у Основном закону о радним односима), што значи да се ова одредоа односи само на решена у погледу „права на раду и по основу рада . Према томе, ни радници који су у радном одыосу немају право на воБење радног спора поводом одлуке о пријему на основу обичног оглашавања, јер то право није изричито предвиБено законом, већ то право једино имају као учесници конкурса. Могло би се на овај проблем гледати и из једног другог угла. Треоа, найме, поћи од тога да je у условима друштвене својине на средстви,ма за рад, а посебно у самоуправном друштву, рад основ друштвеног и материјалног положаја човека. Не само што се лични доходак и друга пра-