Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

440

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ва остварују на основу рада већ и приликом одлучивања о пријему на рад, један од основних крихерија треба да буде рад. Радна заједнида треба да прими на рад способнијег а то значи онога ко je постигао веће и бо/ьг резултате у раду до тада, тј. у струнном оспособљавању у току школовања и у процесу рада. С обзиром на то, одлука о пријему на рад се може сматрати актом-решењем којим се одлучује о правима на „основу рада”. Полазећи од појма радник који je дат у теорији ( 10 ) и оног који произилази из позитивних прописа, обухватајући њиме и раднике који су се пријавили за слободно радио место, односно раднике који су незапослени, могло би се сматрати да je и њима признато право на вођење радног спора поводом обичног оглашавања, јер су радници, а том одлуком се оддучу]'е о њиховом праву на основу рада, и то унапред реченом смислу. Као што се види, могући су различити погледи на ово питање, али je исто тако јасно да према Основном закону о радним односима, и поред извесних непрецизности, произилази да право на радни спор поводом заснивања радног односа имају само учесници конкурса. Исто je тако јасно да je радни спор поводом конкурса изузетак и да се право на радни спор везује за права из радног односа, a легитимација за вођење радног спора je призната, са горњим изузетком конкурса, само радницима који су у радном односу. Изгледа да je потребно потражити и другачија решена. Могућности различитих тумачења законских одредби указују на различите могућности решавања овог проблема. С обзиром на уставне и законске гарантије права на рад и једнаке доступности сваког слободног радног места, требало би свима који су се јавили за слободно радио место признати право на приговор и воВење радпот спора, без обзира да ли je у питању конкурс или обично јавно оглашавање слободних радних места. Док би за признавање права на вођење радног спора свима који су се пријавили за слободно радио место требало мењати законске прописе, право на приговор се може признати и без измене прописа. Ако би целнсходност предложеног решена у погледу радног спора могла бити дискутабилна, целисходног признавања права на приговор чини се несумгьивим. Легитимадију за воВење радног спора требало би признати свима који су се пријавили за слободно радио место, бар у случају када je учшьена повреда поступка после оглашеног слободног радног места, а та одлука je могла битно утицати на одлуку о пријему на рад, или ако je изабран кандидат који не испуњава услове. Такво решење би одговарало оном које сада важи за конкурс. Но, као што смо видели, то није довољно да би се обезбедила одговарајућа заштита права на рад, те би легитимацију за воћеље радног спора требало под одређеним условима признати и у случајевима када je радио место попуњено a није претходно јавно оглашено као слободно. Уколико би се, под напред изнетим претпоставкама, признало право на вођење радног спора и лидима која се нису пријавила за слободно радио место, круг лица са активном легитимацијом у радном спору би се вео-

(ю) Др А. Балтии, др М. Деспотовић, op. cit. , стр. 25. ii др A. Балтпћ, Радни односи у теорнји и праксн, 1968, стр. 10—11.