Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

360

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Y римском класичном праву постојала je разлика измеЬу уговора locatio conductio rei, уговора о закупу брода или само одређеног места на броду, у коме се бродар појављује као locator ( 6 ), и locatio conductio operis, односно rerum vehendarum, уговора којим трговац предаје бродару робу да je превезе, па се бродар појављује као conductor ( 7 ). Први би приближно одговарао данашњем бродарском уговору на време или на путовање (time charter или voyage charter), а други возарском уговору, али контракт locatio conductio имао je далеко ширу намену него што je то поморски транспорт, па ни правила којима je био регулисан нису била подешена спещтфичностима које су постојале када je примењиван у ту сврху. С друге стране, у пракси понекад није било јасно да ли се у конкретном случају ради о једној или другој варијанти контракта locatio conductio, односно да ли уговорна страна која жели да подигне тужбу има право на actio locati или на actio conducti, те су у таквим случајевима класични правници одлучивали да je закључен безимени контракт. О овом сведочи један Папинијанов текст, у коме je речено да je Лабео писао да власник робе, у случаjy када je неизвесно да ли je закупио брод или дао робу на превоз, може против капетана брода употребити „civilis actio in factum ( s ). Реч civilis вероватно je доцније дописана, али остали део текста несумњиво je аутентичан и сведочи да су већ у време Лабеона у поморском транспорту примењиване обе варијанте уговора locatio conductio, као и да у пракси није увек било јасно о којој се варијанти ради, па je у таквим случајевима уговор санкционисан тужбом уто време још хонорарном in factum. Слику о овом шароликом и тиме недовол>но одређеном стању у области уговора о поморском превозу употпуњују подаци да je поморски превоз робе уколико je вршен бесплатно био третиран као depositum или mandatum ( 9 ). 2. Празнине које су постојале због тога што римско право није познавало уговор о поморском транспорту попуњаване су, највероватније, обичајима који су морали бити више мање једнообразни у свим лукама Средоземља, а поред тога, join у периоду републике, интервенисао je и претор. Његова интервенција била je усмерена на одговорност бродара за

(6) D. 4 9,3, 1. D. 14, 2, 10, 1; 14, 2, 10, 2; 14, 1,1, 7; 14, 1,1, 15; 19, 2, 61, 1. Осим закупа целог брода постојао je и закуп места на броду locatio loci in navem, напр. D. 14, 2,2, pr. 14, 1,1, 12; 19, 5, 1 упор. I. A. Ç.Thomas, Carnage by Sea, RIDA, se Série, VII, 1960. стр. 489 и да.ъе. Насупрот томе, L. R. Ménager, Naulum et receptum rem salvam fore. Révue historique de droit Irançais et étranger, 1960, стр. 188, сматра да су место на броду закупљнвали само путници. Међутил!, vectores које он наводи у прилог свог гледишта бплн су не само путници, већ и лица која су пратила робу, па се због тога може схватити да се ти текстовн не односи само на превоз путника, већ путника и робе чнји су пратиоци.

(7) D. 14, 2, 10, пр.; 19, 2, 13; 1; 19; 2, 13, 2; 19, 2, 15, 6; 19, 2. 31; 14, 2, 2. рг.

г(о) D. 19, 5,1, 1. Upor. F. De Martino, Lex Rhodia de iactu, RDN, IV, 1937. стр. 5, где je дат преглед разннх тумачења овог текста.

(э) Ово су, наравно ређи случајеви, али се у текстовнма ипак помшьу. Упор. D. 4,9, 3, 1 у коме Улпијан односно Помпоннје разматрају све ове могућности.