Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

примљену робу. Својим едикхима претор je увео пеналне тужбе actio furti и aoito damni adversus nautas, као и реиперсекутивну actio de recepto. ( 10 ) Прве две су се могле подићи без обзира на то какав je уговор о превозу био закључен и то под овим претпоставкама: а) да je роба оштећена њш украдена за време док се налазила на броду а не пре или за време укрцавања односно искрцавагьа; б) да je штету или крађу извршило лице које ради на броду, морнар, роб или сам капетан брода, а не путници или неко треће лице ( ll ). Тужба je подизана не против капетана брода, већ против егзерцитора, бродара. Гласила je in duplum. Уколико je штету односно крађу учинио роб, чији je власник егзерцитор, тужени се могао ослободити одговорности изручењем роба. Као пеналне, ове две тужбе нису прелазиле на наследнике туженог, али, и поред тога што су биле хонорарне, нису застаревале ( 12 ). УвоВењем тужби furti и damni in factum adversus nautas знатно je пооштрена одговорност бродара за робу која се превози и самим тим олакшан положај трговаца, власника те робе. Трговци не само што нису више морали да истражују ко им je оштетио или украо робу, већ се нису ни излагали опасности да туже инсолвентне морнаре и друго особље на броду. Бродар се могао ослободити одговорности ј едино ако докаже да штета није настала на самом броду или да je делинквент неко лице које не припада посади брода. Из историјске перспективе посматрано може се закључити да je прегор и у овом случају поступао полазећи од горућих питања свакодневне праксе. Он их у овом случају решава додуше парцијално, односно само она питања која су била најактуелнија: у недостатку подробнијих прописа који би регулисали уговор о поморском транспорту, а самим тим и контрактну одговорност уговорних страна, претор регулише деликтну одговорност бродара. Y време када су трговци били већином римски грађани а бродари и бродска посада Грци и друга перегрини, требало je у првом реду заштитити трговце од пљачке и оштећења робе до којих би дошло у току пловидбе. Штитећи интересе римских трговаца, претор je увео институциjy одговорности за другога која узмимо за пример само данашње хотеле и гостионице, наследнике римских caupones постоји и у свим савременим правима. Трећа тужба, actio de recepto ( 13 ) уведена je преторовим едиктом крајем републике. Према Улпијановом сведочанству текст едикта je гласно: „Nautae (caupones, stabularii) quod cuiusque salvum fore receperint, nisi restituerint, in eos iudicium dabo.” (Све што бродар прими salvum fore, уз обећање да ће сачувати, ако не врати да ћу против њега тужбу ( 14 ).

(to) Све три тужбе су у Јустинијановом праву биле предвиђене и против гостионичара ii власника штала, али се данас сматра неспорнlш да су првобитно уведене само против гостионичара. Ynop. F. De Robertis, Receptum nautrum, Studio sulla responsabilité dell'armatore in dirritto romano, Bari, Cressati, 1952, str. 115 i dalje. sa pregledom književnosti.

(и) D. 4, 9. 5, 6 и фр. 7; за actio furti in factum titulus D. 47, 5

(12) D. 4,9, 7, 6

(13) Мала ce термин actio de recepto налази у изворима само на једном месту, Улп. D. 4,9, 3 5, где je речено de recepto honoraria actione, данас ce претпоставља, и поред извесних сумтви. да ie то био уобичајени термин за тужбу из овог преторовог едикта.

(14) D. 4,9, 1, pr.

361

БЕЛЕШКЕ О УГОВОРИМА О ПРЕВОЗУ РОБЕ БРОДОМ У РИМСКОМ ПРАВУ