Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

кацијама поборнике и у новијој историографији. М Сарђенти сматра да je receptum материјални акт предаје ствари и да je преторова actio de recepto представљала администратнвно-пенално средство, те je првобитно давала у случајевима у којима и није постојао никакав уговор о превозу. Правый однос између бродара и власника ствари постојао би на основу једноставног species facti, без obligatio матернјалног права ( 21 ). Ова тужба je, према тези коју заступа Sargenti и додније давана на основу саме чињенице да je бродар примио ствари ради превоза, с тим што je његова одговорност постепено умањивана и сведена на одговорност за кустодију. Receptum nautarum не би био, према томе, ни самосталан пакт ни акдесоран елеменат постојећег облнгационог односа насталог уговором о превозу, већ облигадија која се заснива на томе што je изостало враћање примљених ствари. Из овог схватања произилази, најзад, и закључак да je actio de recepto старија од контракта locatio conductio. Насупрот томе, вепина историчара данас сматра да je бродар одговарао по тужби actio de recepto првобитно само ако je изричито преузео такву одговорност, али се дискусија води око питања да ли je то био самосталан уговор ( 22 ), једнострано преузимање обавезе ( 23 ) или додатни пакт уз контракт locatio conductio ( 24 ). Y пракси je доцније према мишљењу неких историчара почетком принципата, према другима током класичыог периода шш у доба домината често пропуштано да се посебно уговара обвеза бродара да ће одговарати за повраћај преузетих ствари, па je и правка наука почела да тумачи receptum nautarum као naturalia negotii уговора о превозу, тако да je постепено дошло до стапања ових двеју институција. Даље, мишљења се и данас разилазе по питању да ли су старије тужбе из контракта locatio conductio или actio de recepto ( 25 ), као и по питању због чега je уведена тужба actio de recepto. Ово последње питање поставља и сам Улпијан y D. 4,9, 3,1: „miratur igitur cur honoraria actio sit introducta, cum sint civiles”, „чудно je зашто je уведена хонорарна тужба када постоје цивилне”. Улпијан претпоставља да je претор желео да поошгри одговорност бродара који су били на злу гласу, па je, с обзиром да су из контракта locatio conductio одговарали само за кулпу, а из депозитума само за долус, увео и ову тужбу, по којој „omnimodo qui recepit tenetur”. Ипак, мнош нсторичари данас не верују овом тексту, било зато што сматрају да су у Улпијаново време били заборавле-

(21) М. Sargenti, Osservazioni sulla responsabilité dell'exercitor navis in diritto romano, Studi in memoria di Emilio Albetrario, I (1953), стр. 553—580. Исти, Проблема della responsabilité contrattuale, SDHI (1954), 133—137 и 145—154.

(22) Р. Huvelin, Etudes d'histoire du droit commercial romain, Paris, 1929, стр. 135—159. C. H. Brecht, Zur Haftung der Schiffer im antiken Recht, München, 1962, стр. 104 и даље. E. Betti, Instituzioni di diritto romano, vol. 11, Padova, 1962, стр. 373 и L. R. Ménager, нав. дело.

(23) J. С. van Oven, ~Actio de recepto" et ~a ctio locati", Tijdschr. voor Rechtsgeschied, 24 (1956, стр. 137—157. A. Magdelain, нав. дело. стр. 147.

(24) F. De Robertis, нав. дело, стр. 74 и дал>е. М. Kaser, Römisches Privatrecht. I, стр. 435. J. A. C. Thomas, нав. дело.

(25) J. Thomas, нав. дело, сматра да су обе уведене приближно у исто време, па чак претпостав/ъа да je баш Лабео био инспиратор овог преторовог едикта. В. Овен и М. Сарђенти мисле да je actio de recepto старија a F. De Robertis (стр. 202 нав. дела) да je млађа од тужби locati и conducti.

363

БЕЛЕШКЕ О УГОВОРИМА О ПРЕВОЗУ РОБЕ БРОДОМ У РИМСКОМ ПРАВУ