Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ска установи и постојао je и пре него што су уведене хужбе locati и conducti. Join у Закону XII таблица помшье се закуп робова и стоке, а неки праоблик locatio conductio operis и operarum постојао je у пракси и у време када je у Риму владала затворена кућна привреда, као уговор са занатлијама који су одлазили у куће патриција да изврше разне занатске услуге. Доцније развио се закуп кућа и землишта. Сви ови уговори ослањали су се на bona fides и били су санкционисани са arbitrium boni viri, или je право на тужбу обезбеђивано закључењем стипулација ( 30 ). На исти начин морао je бити закључиван и уговор о поморском транспорту. Римљани су у време пунских ратова имали мало бродова и бродски превоз je вршен скоро искључиво грчким бродовима. Римљани нису могли одједном стварати нове институцнје поморског права, већ су се користили постојећим обичајима који су владали у медитеранском поморству. Уговор о поморском превозу je join у вавилонском праву имао облик уговора о закупу брода, при чему je или закупљиван цео брод на одређено време, или део брода, па je возарина наплаћивана према волумену укрцане робе. Феничани су преузели од Вавилонада обе варијанте овог уговора, с тим што je у случају закупа бродског простора возарина одређивана не према волумену већ према тежини укрцане робе. Грци су преузели обичаје Феничана, примењујући уговор који je приближно одговарао доцнијем римском контракту locatio conductio rei, док нема података да je закључивана и варнјанта која би одговарала контракту locatio conductio rerum vehendarum ( 31 ). И Римљани су, сигурно, од времена када су почели да се отискују на море, морали прибегавати закључењу исте врсте уговора. То још није био консензуалан контракт заштићен тужбом bonae fidei, али je имао све карактеристике доцнијег контракта locatio conductio rei и вероватно су већ и тада употреблавани тер мини locare и conducere. Плаут je у свом делу Rudens писао да je leno Labrax одлучио да потражи срећу на Сицилији, па je тајно изнајмио брод (navis clanculum conducitur) и укрцао je на њега цело своје имање да би пловио од Сирене до Агригена ( 32 ). Овај текст се сматра да je најстарији извор који сведочи да je уговор о поморском превозу закључиван у виду locatio conductio rei и према том извору се приближно одређује и датум увођења контракта locatio conductio у римско право. Међутим, одсуство других, ранијих извора није никакав доказ да такав уговор није постојао и раније, при чему није важно да ли je то и раније био консензуалан контракт или не ( 33 ).

(so) Упор. М. Стојчевић, Римско приватно право, Београд, 1968, стр. 247—248.

(31) Упор. Ј. Dauvillier, Le contrat d’affrêtemegt dans les droits de l’Antiquité, Mélanges Jacques Maury, Paris, 1960 i prikaz ovog rada u lURA, XII (1961), p. I, стр. 534.

(32) T. M. Plauti Comoediae, Rudens, стихови 57, 199 и 356—358.

(зз) Alfenus Varus u D. 19, 2, 31 расправља о тужби actio oneris aversi која ce подизала против бродара. Он каже да постоје две врсте locationis, као што постоје и две врсте deposituma: ако je предмет уговора species, онда својина на превоженој робн не прелази на бродара, а ако je genus, он постаје сопственик робе коју превози. У оба случаја нема места тужби actio oneris aversi. О овој мистериозној тужби, која ce y изворима помиње само на оном месту, писано je врло много, али није разјашњено питање каква je то тужба. Са глелишта поморског транспорта овај текст je, сматрамо, значајан стога што je у то време бродар могао да постане и сопственик робе коју превози, па je био дужан да врати исту коли-

365

БЕЛЕШКЕ О УГОВОРИМА О ПРЕВОЗУ РОБЕ БРОДОМ У РИМСКОМ ПРАВУ