Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

366

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

На основу ових разматрања може се, сматрамо, поуздано закључихи да je locatio conductio брода знатно схарији од receptuma. Тиме питанье датума ггреторовог едикта којим je уведена тужба de recepto губи сваки значај са гледишта проблема међусобног односа ових двеју институција. Ипак, за разумевање правне природе и улоге receptuma потребно je, бар приближно, утврдити време када je он донет. Према неким гледиштима овај едикт донет je већ око 200. године пре нове ере, у време када je политика снабдевања житом становништва у Риму захтевала да се поведе рачуна и о регулисању поморског транспорта ( м ). Овом мишљењу супротставља се неколико аргумената. Пре свега, чшьеница je да je транспорт жита био у рукама државе, тако да се мере које je налагала политика снабдеваньа житом нису могле односити и на приватне транспорте, a receptum je искључиво установа приватног права ( 35 ). Даље, сматра се, по нашем мишљењу оправдано, да едикт није могао бити донет пре lex Aebutia која je изгласана између 150. и 130. године пре н. e. јер пре него што je озакоњена примена формуларног поступка активност претора била je ограничена. Најзад, из чиньенице да у D. 19, 2, 31 постављени проблем, настао пропашћу робе у току превоза, А. Варус решава тако, што разматра разне врсте уговора који би се могли закључити, а не помшье receptum, закључује се да у то време receptum ни je ни постоjao ( 36 ). Као што je познато, А. Варус био je конзул 39. године пре наше ере па би према томе receptum био уведен тек после тог датума, последних година I века пре наше ере. МеВутим, Лабео који je био савременик Августов, већ предлаже приговор којим би се првобитна неограничена одговорност бродара ублажит. То би значило да тек што je претор донео едикт правници су предлагали измене онога што je у едикту основно искључење одговорности бродара за случај бродолома. Ако се има у виду да су и претор и правници били viva vox populi, да су прилагоВавали важећи правки систем потребама које су проистнцале из свакодневне праксе, и да je претор имао свој consilium правника који су му помагали у доношењу едикта, онда je мало вероватно да je едикт de recepto био тако брзо после свог доношена предмет критике и измена. Едикт je, према томе, морао бити знатно старији, а то што га А. Варус не спомшъе не може служити као доказ да га овај правник није ни познавао. На релативну старост овог едикта указује чшьеница да се у нему егзерщтгор наэива nauta. Улпијан уD. 4,9, 1, 1 посебно подвлачи да je у тексту едикта претор под nauta подразумевао бродара. Првобитно, док су бродовласшщи и бродари били скоро исклучиво Грци, за Римљане je nauta

чину исте врсте ствари уколико je, наравне, овај текст аутентичан. Actio oneris aversi je вероватно бпла пенална тужба цивнлног права, која je у време А. Варуса престала да се применив, па je доцниј-i изворп не помињу, Ynop. Р. Huvelin, нав. дело, стр. 115—120. Y нови joj КЕьижевности A. Willinski, D. 19. 2. 31 und die Haftung des Schiffers im altrömischen Seetransport, Annales Universitatis Mariae Curie Skladowska, Sectio G, Lublin, vol. VII, 10 (1961).

(34) F. De Robertis, нав. дело, стр. 42

(35) Тако М. Sargenti, нав. дело у Studi Albertrario, стр. 569.

(36) Поред осталих, ово гледиште заступа и Р. Huvelin, нав. дело, стр. 156 —157.