Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

и капехан брода и бродар, па и сваки члан бродске посаде. Разлике у терминима настале су доцније. Бродар није више nauta већ exercitor у време када je уведена actio exercitoria, а она je сигурно већ посхојала у време А. Варуса, jep je помпње његов савременик Офилиус ( 37 ). Сви ови разлози упућују на закључак да би се основано могло прехпосхавихи да je actio de recepto уведена у другој половини II века пре наше ере, нешхо после доношења закона Lex Aebutia. 4. Прохоровым едикхом предвиВена je само једна хужба, actio de recepto прохив бродара, шхо би на први поглед могло да упухи на заюъучак да je прехорова камера заисха била само да на овако ригорозан начин регу<шше одговорносх превозника за робу преузету на основу закључених уговора о поморском превозу. Сврха овог едикха би, према хоме, била у основы исха као и едикта којим je била уведена хужба actio furti in factum adversus nautas. Овоме у прилог наводи се, поред осхалог, и неколико тексхова из хихулиса D. 4,9, из којих би произилазило да je глагол recipere значио само факхичко преузимане схвари. Исхо хако, исхиче се и околносх да су не само морнари, већ и бродари крајем републике били људи на врло лошем гласу, па je претор донео овај едикт да би, као шхо каже Улпијан, спречавао махинације „hoc genus hominum” (D. 4,9, 3,1). И поред супротних гледишта данас ( м ), nautae су у време републике у очима Римљана морали изгледати као л. уди у ко je се не може имати поверена. За овакав закључак није ни потребно позивати се на текстове, као шхо je овде већ поменута изјава Улпијана уD. 4,9, 3, 1 или на D. 47, 5,1, рг. из кога се види да je претор, уводећи тужбу actio furti in factum имао у виду и случај да роба на броду буде покрадена уз саучесништво бродара, ope consilio exercitoris. Морнари и бродска посада уошыте нису никада у историји, ни у Антиии ни у Среднем веку, уживали углед часних људи. Шхо се тиче бродара, римског exercitora, он je у време принципата, када су велике бродске компаније биле добрим делом у рукама римских грађана, вероватно имао и одреВени друштвени углед; међутим још у I веку пре наше ере натписи који се односе на поморска друштва у Остији показују да je поморски транспорт био скоро искл>учиво у рукама Грка и других странаца ( 39 ). Према нима, као према странцима уопште, Рим.ъани нису могли имати поверена о чему нам сведочи, између осталог, и позната изрека да грчка fides није никаква fides. Посебно у поморству о неком поверену или части тешко да je могло бити говора. Може се лако замислити да су бродари бивали и у договору са пиратима, као и да су симуловали бродоломе како би се домогли укрцане робе, и поред тога шхо je робу пратио хрговац, сам или су то чинили негови робови. С друге стране, очи-

(37) D. 14, 1,1, 9.

(28) F. De Roberts, нав. дело, стр. 24 и Van Oven, нав. дело, стр. 142. Места у Digestama, где се говори о лошем гласу бродара, односила су се, према овим писцима, првобитыо на гостионичаре. Ово схватање би се могло прихватити, jep се ради о текстовима правника из доцнијег класичног периода, када су бродари сигурно већ уживали одређен углед, али ти текстови немају никакве везе са питањем какав су углед уживали бродари у периоду републике. (39) Т. Frank, An economic history of Rome, Лондон, 1927, стр. 118 и 298—302.

367

БЕЛЕШКЕ О УГОВОРИМА О ПРЕВОЗУ РОБЕ БРОДОМ Y РИМСКОМ ПРАВУ