Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

368

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

гледно je да je претор донео свој едикт првенсхвено у интересу римских грађана, трговаца чија се роба превози. Међутим, неповерење у бродаре и лош глас који су они уживали с једне, a жеља претора да заштити римске трговце с друге стране, били су оправдани разлози да се против њих уведу посебне пеналне тужбе actio furti и damni in factum, али не и за увођење actio de recepto. Суштина едикта којом je уведена ова последња тужба je у томе што je предвиВао да ће бродар одговарати за примљену робу и онда када je она пропала услед бродолома или ако су je отели пирати. То више није казнена мера против л>уди склоних подвалама, заштита трговаца од деликтних радњи бродара и бродске посаде, већ пребацивање целокупног ризика у вези са поморским транспортом на превозника. Претпоставка да je одговорност бродара у прво време била увек објективна и апсолутна, тј. да се према владајућим обичајима у стар иј ем периоду бродар није ни могао позивати на вишу силу, те да je претор такве обичаје само санкционнсао, није основана. Оскудни изворни подаци сведоче супротно. Тит Ливије нас обавештава о уговору који je на иницијативу претора Флавијуса склошьен у време пунских ратова између римске државе и три друштва публикана у циљу снабдевања римске војске у Шпанији ( 40 ). Према том уговору држава je преузела на себе ризик за пропаст превожене робе у случају невремена или напада непрнјатеља ( 41 ). Ова клаузула je унета у уговор у корист публикана, који се појавлгују као снабдевачи римске војске и према томе као трговци који закључују уговор о превозу. С обзиром да држава преузима ризик на себе у уговору који je заключен са њима, јасно je да би без те уговорне клаузуле ризик сносили они. Да су такав ризик сносили бродари, Ливије не би рекао да je преузимање ризика од стране државе била клаузула у уговору са публиканима, већ би навео да je то обећано бродарима. Очигледан доказ да бродари нису сносили сав ризик поморског транспорта пружа и познати пасус из Плутарховог описа Катоновог живота ( 42 ). Плутарх нас обавештава да je М. Порциус Като С 43 ), као вешт трговац, учествовао преко свог ослобођеника Квинција у активностима једног трговачког друштва које je сачшьавало 50 трговаца. Они су превозили своју робу на 50 бродова тако, што je сваки од њих укрцавао на сваки брод једну педесетину товара. Тиме нико од њих ннје никада сносно сав ризик превоза, што им je доносило велике профите. Другим речима, да не би сносно ризик поморског транспорта, Катон je своју робу распоређивао на 50 бродова, чиме je постизавао то да je добар део робе стизао на цил>, па je отварена зарада била далеко већа од претршьених губитака. Да поморски превоз робе није био веома ризичан и да се није радило пре свега о ризицима услед бродолома или пирата, које сноси не бродар, вей трговац, овако компликована операција не би била потребна.

(40) Т. Livius, Ab urbe cond. 23, 48—49.

(41) Loc. cit. : ~Alterum, ut quae in naves imposuissent, ob hostium tempestatis que vi publico essent". Друго, да за оно што je укрцано на брод држава сноси ризик за случајеве непријател»ске силе или за непогоде."

(42) Plutarchus, Vitae, 11, Katon, XXII, 9.

(43) Подсећамо да je био цензор 184. године пре н. е.