Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Бродари су на поморском транспорту зарађивали у просеку несумЊНВО много боље него што се могло зарадити на другим пословима. Песник А. Персиус Флакус (34 —62. год. н. е.) обавештава нас да су зараде у поморству износиле око 11% уложеног новца, а у осталим делатностнма само око 5% ( 44 ). Такве зараде би биле веома умагьене када би сав ризик пловидбе увек у потпуности сносно бродар, нарочито у доба када je пловндба Средоземљем била веома неснгурна, као што je то био случај у немирним Бременима последњих векова римске републике. Сваки бродолом би за гьих у том случају значио не само оштећење или губитак брода, већ и обавезу да надокнаде што се на броду налазило. Такву обвезу им претор није могао наметнути сврјим едиктом. Таква „администратнвно-пенална мера" ( 45 ) била би крајње неполитичка мера. Y време када Римљани тек почињу своје освајагве Средоземља и своју трговачку експанзију, када још немају довольно својих бродова, наредба претора којом ce бродари обвезују да су таек, у сваком случају дужни да врате робу коју су примили ради превоза, имала би за последицу тешкоћу да се нађе превозник, јер би бродари сигурно избегавалн да закључују уговоре о превозу са римским трговцима, Ова разматрања показују да се и без подробније анализе текстова у којима се третира actio de recepto, посебно и без истраживања шта je значио израз „salvum fore recipere”, може закључити да бродар није одговарао по овом преторовом едикту ipso iure, већ само ако je ту обвезу нзричито преузео. 5. Подробна анализа правыих текстова који показују да су речи у едикту salvum fore recipere значиле да бродар изричито преузима обвезу, односно гаранцију да ће испоручити преузете ствари у место које je ШIЛ) пловидбе, дата je у делима неких историчара крајем прошлог века ( 46 ). Те радове допунио je П. Ивлен упоређењима са сличним гаранцијама у другим областима римског права, као што су cautio rem pupilli salvum fore и cautio pecuniam publicam salvam fore ( 47 ). Не задржавајући ce на овом месту на питању правке природе receptuma у периоду републике, размотрићемо четири Улгшјанова фрагмента из којих се може закључити да се и у класичном праву actio de recepto могла подићи само ако je био заключен посебан пакт. Прва два су из Улпијановог коментара преторовог едикта којим je уведена actio de recepto, трећи je из коментара преторове actio furti in factum adversus nautas, а четврти из кньиге 73. ad etictum, у којој ce расправљало о заложном праву (de Salviano interdicto et de formula Serviana). YD. 4,9, 1, 8 Улпијан поставља питање; „Recipi autem salvum fore utrum si m navem res missane et adsignatae simt: an et si non sint adsignatae, hoc tamen ipso, quod in navem missae sunt, receptae videntur? et puto omnium eum recipere custodiam, quae in navem illatae sunt, et factum non solum nautarum praestare debere, sed et vectorum". „Да ли ce сматра да je примио salvum fore само ако су ствари

(44) Persius, Sat. 5,149 и тзв. Cornuti commentum уз то место.

(45) M. Sargenti, нав. дело у St. Albetrario, стр. 542.

(4в) E. Ude, Das receptum nautarum, ein pactum praetorium, ZSS, 12 (1892), стр. 66—75. J. Partsch, Die ediktale Garantievertrag durch receptum. ZSS, 29 (1908), crp, 403—423.

(n) P. Huvelin, нав. дело, стр. 148 и даље.

369

БЕЛЕШКЕ О УГОВОРИМА О ПРЕВОЗУ РОБЕ БРОДОМ Y РИМСКОМ ПРАВУ