Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

370

АНАЛИ ПГАВНОГ ФАКУЛТЕТА

унете у брод и обележене, или и ако нису обележене, већ самим тим што су унете у брод сматра се да су преузехе? И мислим да се све оно мора чувати што je унето у брод и да се одговара не само за радње бродске посаде, већ и за радње путника.” Из овог текста би на први поглед изгледало да je бродар одговарао за све ствари које су се налазиле на броду на основу саме чшьенице што су укрцане односно што су предмет уговора о превозу и да je та одговорност мерена критеријумом custodia („et puto omnium eum recipere custodiam quae in navem illatae sunt..."). То би значило да се у време Улпијана actio de recepto могла подиђи против бродара самим тим што су одреЬене ствари унете у брод и обавеза бродара да врати ствари проистицала би из самог уговора о превозу, било да je то locatio conductio или неки други контракт. Receptum би био naturalia negotii уговора о превозу. На овај текст позивају се данас у првом реду историчари који заступају тезу да receptum није никада био самосталан пакт или тезу да je он престао да буде самосталан пакт већ у класнчном праву С 4B ). Они који сматрају да je и у класнчном праву било потребно да се бродар изричито обвеже да би одговарао из receptuma, указују на језичке и логичке недостатке овог текста и закључују да je интерполисан. П. Ивлен ( 49 ) га реконструише тако што изоставља из прве реченице све што je написано после речи „non sint adsignatae” а из друге речи „quae in navem illatae sunt". Ф, Ae Робертис после подробне анализе текста закључује да je изменен у тој мери, да je за историчара данас неупотребљив ( м ). Овај Улпијанов текст je сигурно претрпео неке мање измене, што показује неслагање глаголских облика sint и videntur у првој реченнци, и реч puto, мислим, у односу на изјаву да бродар одговара и за радње путника, што je било јасно и неспорно, па je чудно да Улпијан то псказује само као своје мишљење. МеВутим, ако се овај текст посматра у целом контексту фрагмента 1и у наставку Улпијановог излагања уD. 4,9, 3, пр. види се да евентуалне измене текста нпсу бнтно утицале на основну мисао Улпијана и да Улпијан није хтео да каже да бродар одговара за сву робу ко ja je унета у брод, и без посебног преузимања такве обавезе. У целом овом фрагменту 1 Улпијан коментарише преторов едикт на тај начин што хтрво репродукује текст едикта (рг.), затим у § 1 даје laudatio, похвалу преторовој интервенцији, да би после тога уследио коментар појединих речи у тексту едикта: §§ 2—5 садрже објашњење ко су ти који одговарају (qui), Y§§ 6 —7 тумаче ce речи „quod cuiusque” за које и чије ствари се одговара, а у § 8 шта значи реч recipere. У овом последнем параграфу Улпијан не објашњава саму реч recipere, већ поставља питање да ли се сматра да je бродар дао гаранцију само за оне ствари које су посебно обележене, тли и за оне које су необележене унете у брод. „Recipi autem salvum fore” не може имати друга смисао до „примио je уз обвезу, гаранцију да ће их

(48) Е. Carelli, Responsabilité ex recepto del nauta e legittimazione ad agire di danno, RDN 4 (1938), I, стр. 339. M. Sargenti, пав. дело у SDHI, стр. 148. Van Oven, нав. дело, стр. 139. V. Arangio-Ruiz, Responsabilité contrattuale in Diritto Romano, Napoli, 1933, str. 108—100.

(49) Нав. дело, стр. 154. (so) Нав. дело, стр. 73.