Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

вратнти (неоштећене)”. Када je закључиван receptum, бродар je вероватыо добијао списак робе која се укрцава на брод, а поред тога та je роба бивала и посебно обележавана. Y пракси je, сигурно, долазило до тога да неке ствари, које се укрцавају заједно са асигнираном робом за коју je бродар преузео гаранцију, не буду обележене, па се постављало питање да ли ће трговац моћи да тужи бродара и за нестанак тих ствари. Улпијан одговара да он мисли да може. То je било једно од практичних питања у вези са овом тужбом, чије решење није било само по себи разумљиво и зато Улпијан каже „et puto”. У Улпијановој нзјави „omnium eum recipere custodiam” реч custodia je употреблена не као правки термин, већ као реч из сваколдевног говора, у смислу „све те ствари морају се чувати”. Своје резоновање Улпијан допуњује цитирањем Помпонија, који je, разматрајући вероватно исто питанье, рекао да бродар за те ствари одговара и ако су пропале пре укрцавања на брод (D. 4,9, 3, рг.) Да je и Помпоније мислио на необележене ствари може се заклучити на основу околпости да je било потпуно јасно и неспорно да се actio de recepto може подићи без обзира на то где су ствари пропале, да ли на броду или пре укрцавања. Да се радило само о указивагьу на то правило, не би било потребно да се Улпијан позива на ауторитет Помпонија. Али, ако се претпостави да je и Помпоније расхтрављао о питању да ли je потребно да свака ствар буде обележена, онда je разумљиво што га Улпијан цитира. Према томе, из овог текста не би се могло заклучити да je recipere значило фактичко преузимање робе и да je бродар одговарао по тужби actio de recepto и без посебног преузимања обвеэе. Напротив, у разматрању једног чисто практичког питања Улпијан употребљава речи recipi autem salvum fore у значењу „преузео je обавезу да гарантује за ствари”, па се из текста може закључити да je у време Улпијана receptum био посебан пакт. Па исти заклучак упућује и претходан параграф, D. 4,9, 1, 7. И у овом тексту Улпијан цитира Помпонија, који каже да „није важно да ли смо укрцали своје или туђе ствари, битно je да ми имамо интереса да ствари буду сачуване, и у том случају ће бродар одговарати пре нама него њиховом сопственику”. После овог цитата Улпијан решава конкретан случај : „И зато ако сам добио заложно право на укрцаној роби због тога што сам као поверилад заклучио faenus nauticum, nauta ће дуговати више мени него мом дужнику ако je ту робу преузео пре” ( 51 ). Овај текст je доста сажет и због тога тежак. Улпијан очигледно расправља о случају из праксе у коме je лице A заклучило уговор о транспорту и уговор о поморском зај му, с тим што je зајмодавац добио заложно право на укрцаној роби. Брод je сретно обавио пловидбу и стигао на одређено место, али без робе која je била предмет заложног права. С обзиром да поверилад из поморског зајма сноси једино ризик пловидбе, лице A je у овом случају остало и даље дужник свог зајмодавца. Како je, меВутим, предмет заложног права пропао, Улпијан одлучује да тужбу из гесерtuma има не лице А, већ његов зајмодавац.

(si) ~Item Pomponius libro trigensimo quarto scribit parvi referre, res nostras an alienas intulerimus, si tamen nostra intersit salvas esse: etenim nobis magis, quam quorum sunt, debent solvi, et ideo si pignori merces accepero ob pecuniam nauticam, mihi magis quam debitori nauta tenebitur, si ante eas suscepit.”

371

БЕЛЕШКЕ О УГОВОРИМА О ПРЬВОЗУ РОБЕ БРОДОМ Y РИМСКОМ ПРАВУ