Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

372

АНАЛИ ПРАВЫОГ ФАКУЛТЕТА

Основна мисао изражена у овом тексту je actio de recepto подиже не власник укрцане робе који je закључио уговор о превозу, већ његов заложни поверилац. Ако би се receptum схватио као саставни део locatio conductio, онда би из овог текста произилазило да ова уговорна обавеза бродара не делује inter partes, већ и према трећим лицима, што би био јединствен случај у римском праву и противно основннм принципима римског класичног права. П. Ивлен ( 52 ) закључује из овог текста да се actio recepto даје лицу које није locator нестале робе, али je оно закључило пакт receptum, па према томе би из овог текста произилазило да je receptum био пакт независан од locatio conductio. Истовремено, он се пита није ли такав закључак преурањен, jep je могуће да je дужник из уговора о поморском зајму био обвезан да повериоцу уступи све своје тужбе, па и actio de recepto. Ова сумња великог француског историчара, чини нам се, није оправдана, jep да je сауговарач бродара био дужан да actio de recepto цедира свом повериоцу, Улпијан не би, бар не на овом месту, ни расправљао о овом проблему. Овај текст, напротив, постаје потпуно јасан када се усвоји не читање Момзена С 53 ), према коме се овај текст завршава речима „si ante eas suscepit”, ако их je раније примио, већ читање Халоандера ( и ), који je ове речи прочитао са „si a me eas suscepit”, ако их je од мене примио. Тиме смисао текста постаје сасвим друкчији. Помпоније каже да receptum може закључити било власник укрцане робе, било лице које je заинтересовано да роба сигурно приспе на одреБено место. Позивајући се на Помпонија, Улпијан наводи случај у коме je трговац закључио уговор о превозу a његов заложни поверилац receptum. Расправљајући у првом лицу о том случају, Улпијан дословно каже; „ако je од мене (тј. од заложног повериоца) примио обвезу дужник ће из receptuma одговарати мени, а не власнику робе”. Да je у класичном праву бродар одговарао по тужби actio de recepto само ако je изричито преузео такву обвезу показују недвосмислено наредна два текста. У D. 47, 5,1, 3 Улпијан коментаршпе преторову actio furti in factum adversus nautas, па каже да власник покрадених ствари може да бира да ли ће тужити цивилнохМ тужбом лопова или хонорарном тужбом бродара. У наредном параграфу Улпијан додаје да за крађу оних ствари које je бродар примио salvum fore подиже actio furti не власник покрадених ствари већ се тужба даје бродару, с обзиром да у том случају бродар сноси ризик кустоди je ( 55 ).

(52) Р. Huvelin, нав. дело, стр. 147. Y примедбама 1 и 2 дата су мишљења других историчара о овом тексту.

(52) Corpus iuris civilis, ed. stereotypa XII, Digesta, recognovit Th. Mommsen, Berlin, 1911, D. 4. 9,1, 7.

( 54) Haloandri Digestorum editio, Norinbergae, a. 1529. loc. cit.

(55) „ Cum enim in caupona vel in navi res perit, ex edicto praetoris obligatur exercitor navis vel caupo ita, ut in potestate sit eius, cui res subrepta sit, utrum mallet cum exercitore honorario iure an cum fure iure civili experiri. 4. Quod si receperit salvum fore caupo vel nauta, furti actionem non dominus rei subreptae, sed ipse habet, quia recipiendo periculum custodiae subit.”