Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

О овом тексту je врло много писано, али се он уопште не помшье у вези са проблемой да ли je у класичном праву receptum био саставни део уговора о превозу или посебан пакт. У оба параграфа говори се не само о бродару, већ и о гостионичару, и то тако што се прво каже „in caupone vel in navi res perierit", затим да je одговоран „exercitor navis vel caupo”, па ce после тога наводи само exercitor као лице пасивно легитимисано на тужбу. Ово неуредно позивагье на гостионичара, посебно то што се caupo помшье испред nautae објашњава се интерполациј ама и овај текст служи пре света као доказ да je у едикту претор првобитно имао у виду само бродара па je посебна формула против гостионичара унета у album додње ( ss ). О овом тексту je даље много расправљано у вези са питањем да ли je одговорност бродара из receptuma у класичном праву третирана као custodia или не ( 57 ). Најзад, на основу овог текста проучава се и питање међусобног односа тужби actio furti civilis, actio furti против бродара и actio de recepto, при чему су чак и изражена мишљења да je у § 4 Улпијан мислио не на цивилну тужбу actio furti већ на преторову actio furti in factum ( 58 ). Мала су сва ова питања веома значајна, на њима се овде нећемо задржавати. За нас je овај текст битан због тога што je Улпијан очигледно у параграфима 3 и 4 разматрао две различите ситуације: прво je имао у виду ситуацију кала je са бродарем закључен само контракт locatio conductio, а затим ситуацију када je закључен и receptum. У првом случају бродар не сноси periculum custodiae и зато цивилну actio furti против лопова подноси власник украдене робе - уколико не жели да подигне преторску actio furti in factum против бродара. У другом случају (§ 4) бродар сноси periculum custodiae и зато, према општем правилу саопштеном у Гајевим институцијама, цивилна actio furti против лопова припала њему, а не власнику украдене робе ( б9 ). Ово Улпијаново резоновање јасно показује да бродар није увек закључивао receptum и да je степей његове одговорности за робу коју превози зависио од тога да ли je примио обвезу санкционисану преторовим едиктом или не. Најзад, последњи Улпијанов текст на коме ћемо се задржати, D. 20, 4,6, 1, гласи: „Item si quis in merces sibi obligatas crediderit, vel ut salvae fiant vel ut naulum exsolvatur, potentior erit, licet posterior sit: nam et ipsum naulum potentius est.” „Исто тако, ако неко има на роби заложно право зато што je (трговцу) дао зајам да би роба била сигурна („ut salvae fiant”) или да би платно возарину, има прече заложно право макар био и доцнији

(бб) О. Lenel, ЕРз, стр. 334. S. Solazzi, Appunti di diretto romano marittimo. I. Le azioni contro ii nauta. RDN 2 (1936) стр. 118. F. De Robertis, нав. дело, стр. 30.

(57) Haymann, Textkritische Studien zum römischen Obligationenrecht, ZSS 40 (1919), стр. 206, сматра да je текст аутентичан Исто и V. Arangio-Rutz, нав. дело, стр, 102—107. Супротно мшнљење заступа F. De Robertis, нав. дело, стр. 91. где je дата и остала књшкевност по овом питању.

(58) Е. Levy, Konkurenz der Aktionen (cit.) 11, стр. 83. Исто и Partsch, пав. дело, стр. 406.

(59) Gai, I. 3, 203—206.

373

БЕЛЕШКЕ О УГОВОРИМА О 'ПРЕВОЗУ РОБЕ БРОДОМ У РИМСКОМ ПРАВУ