Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

374

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

заложни поверилац; найме и сама возарина je јача (тј. даје јој се предност)”. Y текстовима који претходе, Улпијан расправља о питању редоследа по коме ће хшютекарни повериоци наплаћивати своја потраживања и наводи случајеве у којима ce предносх даје неким повериоцима без обзира на временски редослед по коме je установлено заложно право. То ће бити ако се хипотеком гарантује враћање зајма датог бродару за оправку и опрему брода (D. 20, 4,5) иза исхрану морнара (D. 20, 4,6, пр.), као и трговду за плаћање возарине или да би „merces. .. salvae fiant” (D. 20, 4,6, 1). Смисао овог § 1 није потпуно јасан. Разумливо je што се предност даје заложном повериоцу који je дао зајам да би трговац платно возарину. Бродар je имао заложно право (ius retinendi) на роби коју je превезао у случају да му не буде плаћена возарина и имао je предност над осталим заложним повериоцима —■ ipsum naulum potentius est, каже Улпијан на крају параграфа. То првенствено право наплате које има бродар за неплаЙену возарину прелази на онога који je дао зајам да би се возарина исплатила. Спорно je међутим, шта значи то да je предмет зајма био новац употреблен да би роба „salvae fiant”, Y малобројним радовима y којима ce расправља о овом тексту заступају се углавном два мишлења: да се ради о новцу који je трговац плаћао људима који су спасавали робу у случају бродолома ( ео ) ида се ради о некой посебном, нама данас непознатом уговору о осигурању ( 61 ). Мишлење да се ради о новцу за спасавање робе у случају бродолома заснива се на тумачењу одговарајућег текста у Базиликама (Bas. LUI, 13), у коме би било речи само о новцу датом за спасавање робе. Текст у Базиликама, међутим, није доволно јасан и може се превести на различите начине ( 62 ), тако да овај аргумент није поуздан. Осим тога, да се заиста радило о новцу за спасавање робе, значило би да je Улпијан имао у виду овакав случај: трговац je после бродолома позајмио новац да би платно лудима који су спасавали његову робу, па je затим заклучивао и друге уговоре о зајму, залажући ту исту робу. То би заиста био редак случај из праксе о коме би YAimjaH могао да посебно расправла, али не и да га помшье у кратком, принципијелном излагању о питању којим се заложит повериоцима даје предност када се ради о зајмовима у вези са поморским транспортом. Гледиште да je био у питању неки посебан уговор о осигурању заснива се на премией да je у време Улпијана receptum био саставни део контракта locatio conductio и да се, према томе, за гаранцију да ће ствари приспети salvum fore није плаћала бродару никаква посебна накнада. П. Ивлен, који на тај начин образлаже ово своје гледшпте, противуречи тиме својим доцнијим излагањима, јер доцније врло документовано заступа тезу да je receptum у класичном праву био посебан пакт, да би тек у Јустинија-

(бо) Partsch, нав. дело, стр. 407.

(61) L. Mitteis, Trapezitika, ZSS 19 (1989), стр. 201, примедба 3. Р. Huvelin, нав. дело, стр. 111—112.

(62) Р. Huvelin, loc. cit.