Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

OСИГУРАЊЕ ОД ОДГОВОРНОСТИ Y ДРУМСКОМ САОБРАНАЈУ

Тнпским уговором није решено питање момента у коме треба применит правило „lex loci delicti comissi". Теоретски су могућа три момента: кад je деликт извршен, кад се осигурачу поднесе захтев за исплату накнаде штете и, у случају евентуалног спора, кад се поднесе тужба. Утврђивање овог момента може бити значајно из вшне разлога: што могу да се измене прописи домаће или стране земл?е о осигурању, што je у меВувремену истекао рок важегьа утовора о осигурању, што je возило променило власника итд. ( 10 ). Иако се може бранити гледиште да би суд, по својој оцени, требало да се определи за момеыат примене правила, водећи рачуна о интересима оштеђеног (теорија жртве), изгледа исправннје узимагье момента извршења деликга, јер и обавезе штетника, а самим тим и осигурача, тада настају. б) Ако се обавезно осигурање односи само на возила регистрована у домаћој земљи, примениће се другојачија правила нею у претходном случају, и то не само у погледу настанка обавеза домаћег осигурача према оштећеном лицу, него и у погледу њихове садржине. Домаћи бнро има статус тзв. „обрачунског бироа (Servicing Bureau). Поред услова који су иапред наведени, за заснивање обавеза обрачунског бироа потребно je и одобрење плана страног бироа, који je издао сертификат осигурања учиниоцу штете (тачка 16, под II тинског уговора). Обрачунски биро нема генерално овлашћење из самог уговора да заступа страни биро у обештећењу осигураннх случајева. Отуда, оштећени не може подићи директну тужбу против обрачунског бироа, без обзира што je она допуштена према домаћем закону, али може покренути спор против учиниода штете или против његовог осигурача, ако je према закону седишта осигурача директна тужба допуштена. Без обзира на то да ли се спор води пред домаћим или страким судом, у овом последнем случају, оштећено лице се излаже већим т рошковима. Правило „lex loci delicti comissi“ утврђено типским уговором, неће се применит, већ се примењује општа колизиона норма о осигурању ca страним елементом. Према владајућој тенденцији, примарна „одлучујућа" чињеница (тачка „везивања”) за примену домаћег или страног закона на садржину права и обавеза, која настају из осигурања са страним елементом, јесте „аутономија” воље странака. Међутим, постоје разлике између појединих држава у случају када воља странака, ни прећутно нити изричито, није изражена. На пример, у Пољској, Пемачкој, ЧСР, Швајцарској итд. „одлучујућа чињеница за примену домаћег или страног права јесте седиште осигуравајућег друштва" ( u ). Y Француској и Белгији, пак, место закључења уговора о осигурању ( 12 ). Ако се има у виду то да се поједи-

(io) ~Y Француској ce y случају промене власника возила уговор о обавеэном осигурању заключен са првим власником гаси у року од 6 месеци после промене; у Швајцарској се у оваквом случају уговор продужава са новим власником као и да није \ошло до промене интереса па возилу." В. Јовановић — Јанковец, „МеЪународна осигурања", Београд, 1955, стр. 82.

(и) Закон о меЬународном приватном праву HP Пољске од 1965. године, чл. 25, Закон о меЬународном приватном праву ЧСР од 1963. године, чл. 10. В. Schnitzer, Internationales Privatrecht, 11, С. 734.

(12) Batiffol, Contrats, p. 294.