Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

129

ЦВШИНЕВА СОЦИОЛОШКА ПРОУЧАВАЊА БАЛКАНА

јархални културни појас. За сваки културни појас дао je географско распространена, главне носиоце и примаоце културе, њихове битне карактеристике. културна стапања, мешања, отпоре и изједначавања. Још je у Ректорском говору 1907. године рекао: „V свим деловима полуострва и код свих народа може се издвојити и њихово специфично, које идак преовлаВује" ( 13 ). Тврдио je да je „жив и оригиналан народни дух" у свим деловима Балкана сачувао своје специфично, „смесио и сварио" стране утицаје и „дао им свој облик и смисао". Зато je и могао да у емпиријској анализи истакне специфичност и оригиналност појединих националних култура, конкретно специфичност и оригиналност српске културе из доба Немањића. Y третирању културних процеса понегде су дошли до изражаја класни и национални моменти. Преиначену визаптијску културу назвао je балканском, jep се распрострла по целом Балкану. Миграцију je истакао као онај фактор који je деловао у ширењу ове културе и преко Саве и Аунава. Утврдио je шта су све примили балкански народи од турско-источit-ачких утицаја и с друге стране, шта су све исламизирани уносили у турско-источњачке утица je. Придао je велики значај деловању турских закона и уредаба и суровог турског система на варошко становништво. Утицаје je тражио у језику, типу насеља, у психичком понашању. У ширетьу западне и средњоевропске културе истакао je ове канале којима су се преносили: језик, вера, црква, трговина, насеља, становнишхво, војна освајања. Констатовао je да утица j и централне Европе нису оставили дубљих трагова. Продирали су у Србију, Бугарску и Босну са севера речним долинама. У појасу патријархалне културе издвојио je патријархални начин живота као општу характеристику и уједно као огапту социолошку основу на којој je изграђивао психичке карактеристике у динарском подручју и динарском типу. Патријархални режим Балкана није сматрао ниским стушьем културе, а то je објашњавао њиховом социјалном и економском организацијом, уметничким осећањима, моралним схватањима и оригиналним начином разумевања живота. Нико рани je на Балкану није одредио ове културне појасе, па je тиме Цвијићева заслуга на пол>у културне историје и социологи] е добила још већи знача j. Језике балканских народа проучавао je као саставне елементе ньихових култура, као једно од обележја балканских нација, борећи се против сваког насиља и привилегија на подручју нација и језика. И данас се у социологији културе језик третира као једно од битних обележја културе. Двијић je ову појаву на Балкану проучавао теоријски и емпиријски на крају XIX и почетку XX века. И језику je пришао историјски, у процесу настанка развитка и промене. Битно у његовој дефиницији језика je то што je тврдио да су језици као и њихови носиоци племена и народи „живи организми" који се с њима заједно преиначавају, развијају, мехвају, иастају и нестају. Историјски je утврђено, говорио je ЦвијиП, да су многа племена и народи изгубити свој језик и примили језик својих завојевача, поготово ако су ови били културно и духовно надмоћнији. Његова про-

(13) Јов а н Цвиj и ћ, О научном раду и о нашем Универзитету, Говори и чланци, Белград, 192 t, страна 19.