Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

133

ДВИЈИНЕВА СОДИОЛОШКА ПРОУЧАВАЊА Б АЛКАНА

па: Битољско-прилепски, Моравско-рекавски, Мијачку групу, Групу Биначке Мораве, Преспанско-Косгтурску, Струшко-охридску, Дебарску, Полотку, Сиринићко-средачку и групу Брањског Поморавља. Још 1906. године у делу Основе за географију и геолошју Македонии е и Crape Србије, писао je о гштомини, отворености, веселости и духовитосхи Охриђана, окретности и трговачком духу Прилепчана. Како видимо, Цвијићев централни тип je настао као резултат његовог дугогодишњег проучавања. Y њему je социолошки објаснио рају и рајинске особине, моралну мимикрију и подражавање господара, печалбу и све промене које изазива печалба, затим појаву националне свести. Ова проучавања je покренуо y последњој деценији XIX века, а синтезу je дао y друге j деценији XX века у своме капиталном делу. Сам je подвукао да je централни тип веома сложен, компликован и тежак. За тип у целини, за варијетет посебно и за етничку групу појединачно истакао je реализам душе као ону општу психичку особину која je карактеристична за све у целини. „Кроз цео живот, писао je Цвијић, за човека тога тгша главно je „работа". А под работой je подразумевао и физички рад, и трговину, и продају, и куповину, и подвалу, и добит, тако да су л>уди овог типа у свакодневном животу окретни и практични. Рајинске особине je запазио у свим деловима Балкана, само што je утврдио да су најјаче биле изражене у централном типу, а то je управо објаснио непосредном турском управом, читлучким економским системой, јаким притиском и великим бројем Турака у градовима и селима. Сви су ови фактори по Цвијићу условили појаву потиштене, потчињене и ниже ропске класе раје. Ове особине није сматрао као вечне, већ променљиве. јер су се постелено губиле одласком Турака са Балкана. Y објашњавању моралне мимикрије служио се са више показателе: језиком, вером, оделом, типом насеља. Кметови су у овоме подражавали своје господаре да би тиме избегли разна мученьа и насиља. По Цвијићу, морална мимикрија се састојала у „усвајању турског начина живота". И управо настанак понизности раје према господарима, притумепости, скривености и неповерљивости објаснио je таквим начином живота под турским феудализмом. Констатовао je да се код paje развио страх и плашљивост услед турске стеге и насиља. Појаву печалбе и печалбара je прво теоријски покренуо у Упутствима a касније емпиријски проучавао и теоријски уопштавао. Проучавао je узроке и последице одласка у печалбу и све промене у начину живота, психичким особииама и менталитету које печалба изазива. Тако je навео више узрока одласка у печалбу: географске, економске, социјалне, читлучки економски систем, висок наталитет, мали земљшпни посед, незаинтересованост чифчија за производњу и утледање једне печалбарске трупе на другу. Y тврдио je да je печалба типична за овај крај јер у њему није било села без печалбара. Цвијићева je велика заслуга што Македонске Словене није уврстио ни у Бугаре, ни у Срое, ни у Грке, као што су то радиле владајуће буржоазије балканских народа, већ их je издвојио посебно као Македонске Словене. Најновији развитак Македоније и Македонаца у социализму потврдио je Цвијићева тврђења.