Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

87

ОДМЕРАВАЊЕ НАКНАДЕ ЗА TOTAAHY ШТЕТУ УПОТРЕБЉЕНЕ СТВАРИ

правичностн биће сувйшно. То, меВутим, није случај кад оштећени мора сам да сноси разлику измеВу вредности нове и старе уништене стварн. С друге стране, присталиде овог схватања сматрају да се оштећеном не коже накнадити ни цена нове ствари, јер би он на тај начин био поставмен у болу ситуацију од оне у којој се налазио пре оштећења. Правично решење, по њима, налази се негде на средини измеВу ове две крајности ( п ). Тако, на пример, извесни аутори предлажу да се води рачуна о имовинским приликама оштейеног. Y светлости тог критеријума, они сматрају да сиромашном повериоцу треба досудити накнаду у висини набавне цене нове ствари, а повериоцу који има доволно средсгава да купи нову вредност уништене старе ствари ( 12 ). 6. Изложена схватања, поред свих разлика, имају заједничко то што иасистирају на натуралној реституцији као облику обештейеньа повериоца. МеВутим, у правној литературп из новијег времена, дошло je до изражаја гледиште да иатурална реституција путем предаје нове ствари која има вейу вредност, за уништену употребљавану ствар није могућа. Ако се, найме, реституција састоји у томе да се давањем друге стварн, исте врсте и исте вредности, успостави поново раније стање, онда се неминовно намейе заклучак о немогуйности такве реституције у овом случају. Даваньем нове ствари оштейеном, успоставла се увек стање веће вредности од оног које je раније постојало. Ако би се то дозволило, онда би ситуација била иста као кад би се за новчани губитак од 1.000 динара досудила накнада од 2.000 динара, или чак и више. О стварно претрпљеној штети повериоца мора се водити рачуна, без обзира на начин на који се штета у конкретном случају накнађује. Натурална рестигуција и новчана накнада нису различит степей задоволења интереса повериоца, вей само различите методе којима се постиже исти цил>. Било који метод накнаде да се примени, оштейени треба да буде поставлен у колико je могуйе приближно исту ситуацију у којој би се налазио да га je штегни догађај потпуно мимоишао. Раније предложени начини обрачунавања штете због губитка употреблаване ствари показују се незадоволавајуВим, по једном гледишту, управо због тога што се чврсто хватају за прометну вредност ствари односно вредност поновне набавке. МеВутим, пошто се накнађује интерес оштейеног, мора се водити рачуна о пилу коме je уништена ствар код гьега служила. На пример, ако je штетник поцепао ношено одело које je припадало неком старинару, и ко je би ce joui могло носити извесно време,

(и) Кazi о I, исто, стр. 343.

(12) Martens, Der Begriff des Vermögensschadens im Bürgerlichen Recht, Berlin, 1967, стр. 182.